Српски сион

О тр . 214.

„ОРМСКИ сион. 6

бр. 14

Ту закон не чини разлику међу приватним посједом и оним што га свећенство у обће у име бенефициа или дотација ужива, као што се то види из §-а 47. зак. чл. XVI 1870. С тога, те пошто жуиници и капелани по задној ставци §-а 48. зак чл. XVI. 1870. нису опроштени од плаћања обћ. намета, од свих доходака, бенефициа или дотације, већ су попут чиновника, војничких часника и пучких учитеља опроштени од плаћања опћ. намета, нарочито само од плаће, у колико такову у готову примају, дакле само од плаћања обћ. намета на тециварину IV*. разреда, не могу се нити парохиалне сесије, нити ина земљишта, која служе за бољу дотацију жупниках и капеланах римо-католичке или ине које законом признате вјероисповјести сматрати опроштена од обћ. намета, у колико им је за такова земљишта прописан државни порез. Кр. хрв. слав. далм. земал.. влада одјел за нутарње послове. У Загребу, 31. просинца 1900. Драгутин гроф Куен-Хедервари с. р.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Студије и критика на психофизички паралелизам. Докторска дисертација Дра Бошка Петровића. (Наставак.) Главне мисли сувременог психофизичког паралелизма можемо у кратко разложити овако: Физичким догађајима као спољашњим појавима у човечијем телу, увек одговарају извесни психички појави као унутаррве делатности. Оба ова појава иду паралелно један с другим а ме^усобно један на други не утиче. Појави свести нити могу бити као узрок, нити као учин (\Уп'кип§) физичких догађаја. Психички појави се даду само из психичких узрока а физички само из физичких разјаснити. Паралелизам кулминира у изреци: изме^у психичких и физичких делатности не постоји никакав ме1јусобан утецај. 1 За основ ових 1 ЈосИ, ГЈећЛисћ <1ег Р81ћо1о§1е стр. 75 —77. Раи1веп Ет1еЦш1јЈ 1п <Пе РћПоворМе. стр. 88. и 100. ШД х П пјј, Р8ус11о1о{*1е, еар. Ш.

начела служи Спиноцина изрегса: Тело не може утецати на дугау да ова мисли, нити душа на тело, да се ово креће или мирује. 2 Психофизички паралелизам није материјализам, као што му то име некоје пристраснекатоличке апологете натурују, као што је и сам Гутберлет 3 у овом случају пристрасан. Свој антиматеријалистичан праваи, очитује паралелизам у томе, што његовп заступници сасвим очито износе мишљење, да се психички појав неда из материје разјаснити и потпуно признају разлику изме^у ова два појава. Но психофизички паралелизам је уједно и антидуалистичан, али приговори против ове тачке неће се моћи тако лако отклонити. Паралелизам прима психички појав који се неда из материје разјаснити у свој систем, но у исти мах побија и могућност, да се овај даде из нематеријалне супстанције душе као емпирнчки недоказаног појма извести. Хоће дакле „психологију без душе". Шта су према таком схваћању психички појави у оком систему? Они су неразјашњен појам, тамна тачка, која се увукла у систем, о којој нико ништа не зна позитивно рећи. Ми ћемо се на ово место вратити доцније, док будемо остале мисли паралелизма испитали. Да основну тему паралелизма докажу, наиме, да изме^у телесних и душевних догађаја нема никаковог међусобног утецаја, преставници те теорије позивају се у смислу Спиноцином на различитост и разноликост душе и тела. Но ипак другачије од Спиноциног метафизичког начина посматрања, хоће ови преставници сувременог паралелизма своје разлоге против ме^усобног утецаја, „без икакових метафизичких хипотеза", на позитивним принципима природних наука да оснују. По мишљењу паралелиста они принципи природних наука, који говоре против међусобног утецаја, јесу: принцип ограниченог природног каузалитета (§евсМоззепе Ка1игсаибаН1а1.) и принцип одржања енергије. 2 Вртога, Е11пка Ш. ргор. 2. 3 Г)ег КагарЈ ипс1 <Ие 8ее1е. стр. 143.