Српски сион

О тр. з4б.

„ОРИСКИ сћон^

Ј8 р. 16.

титета ова два разна поЈава и остали психички појави, као што су чулни надражаји и чулно опажање у опште. По излагању теорије идентитета садржај нашег чулног опажања били би пуки снимци физиолошких процеса у нервима чула и мозга. Само тако би ти процеси били и споља и изнутра посматрани један и исти појав. Против овог говори искуство, да наша чула имају сасма одреЈјен садржај и тај садржај није снимак процеса нашег мозга, већ садржај нашег чулног опажања јесу слике ствари ван нас, које су истина проузроковале извесне физиолошке процесе, али су различите од ових. Када ја н. пр. посматрам једну уметничку слику, то садржај тог опажања не сачињавају физикални и хемијски процеси у оку и мозгу, које је слика тамо проузроковала, већ престава једне слике ван мене. На тој слици ја сасвим јасно разликујем разне боје и известан израз који те боје означавају. Разликујем шта више некоја иза боја сакривена квалитативна својства те слике, која су својства сасвим нешто други и од својстава једне друге слике, коју је истим бојама радио исти уметник. Така квалитативна својства, која ја опажам на на једној слици, не могу никако идентифицирати са чулним, спољашњим својствима те слике, која су својства у бојама изражена, још мање смем исти замењивати са оним процесима у оку и мозгу, које су боје проузроковале. То би било безразложно изједначивање свију појава са једном апсолутном материјом, ван које ничега нема, а то би била најгрубља форма материализма. Дотле воде крајне конзеквенције идентитета. Теорија идентитета није у стању да нам даде разјашњења ни за једну врсту садржаја наше свести, па ни за такове као што су мисли, осећаји на секундерном ступњу или као што су нове творевине фантазије и логично спајање мишљења. И сам Вунт у свом систему филозофије приписује делатности свести стварајући карактер када вели, да се резултирајућа престава не садржи у осећајима који су је створили тако, да

је она једнака суми тих осећаја. Она је нов акт наше свести, која као такав у себи садржи стварајућу синтезу. ГЈа и у својим студијама признаје Вунт, 1 да услед психофизичких одношаја, постају нови садржаји наше свести, који нису мотпвирани ни у истовременим ни пређашњим унутарњим догађајима. Шта сљеди из овога ? Да су мисли, воља и сви остали појави наше свести на терциерном ступњу самосвојан продукт наше свести, дакле неодвисан од икакових физиолошких функција, према томе и различити од ових Тиме пада теорија о идентитету. Теорија идентитета може да постоји као формула само у материалистичном систему или у идеалистичном као што имадемо гхример томе код Спиноце. Ми смо о материалистичком идентитету изрекли наш суд напред кад смо о материализму говорилп. Спиноцин систем постоји само као апстрактна формула, чим пак хоће из те апстракције да на дедуктиван начин доказује атрибуте свог свебога, он мора да се искуством служи. И ако тај свебог Спиноцин и иначе долази у опреку са читавим искуством као и паралелизам његових атрибута, апстракција свебога сама по себи имаде своју логичну оправданост као апстракција и Спиноцин монизам постоји ако не у искуству, оно као апстракција. Сувремени паралелизам нема ни у апстракцији онај „монос", јединство, које би логички оправдало паралелизам као монистичан систем. А искуство? Говори ли оно што у прилог паралелизму? Теорија идентитета, на коју се паралелисте позивају, није ни на каковом искуству основана и према томе никако не може служити паралелизму као ослонац, да га оправда као монизам. Па и када би испало за руком, теорију идентитета логички засновати, то онда конзеквентно томе, никако не би могао постојати међусобан утецај између овог двога, јер је једна ствар. На тај начин би теорија идентитета и основно начело паралелизма у логичној форми основано било, али, као 1 \УипсН, Р1и1о8ор1п8оће 8(исНеп В(1. X стр. 111.