Српски сион

Б р . 42.

6РШЖИ ОИОИ. 8 '

С тр . 711.

У Србији. (Белика Школа.) Философски факултет Велике Школе, у својој седници од прошлога понедељка изабрао је за професора за српску историју цра Станоја СтанојевиЛа са 11 против 3 гласа, која су пала на Љуб. Јовановића. Разне белешке. (Одлучење у римско католичкој цркви.) Одлучење у римској католичкој цркви нрактикује се у велико. За карактеристику тога одлучења нека послужи овај текст таког одлучења, изречен на адресу неког Леона Таксила у фебруару 1900. г. „У име свемогућег Бога Оца, Сина и Св. Духа, Св. Писма, свете и непорочне Дјеве Марије, Матере Божје, у име свију славних анђела, архавђела, престола, сила, херувима, серафима, у име патријараха, пророка, еванђелиста, светих преподобних, мученика и исноведника, и свију других спасених Господом, ми проглашујемо, да одлучујемо од цркве и анатемизујемо онога злочинца, који се назива Леон Таксил и терамо га с врата Свете Божје Дркве. И Бог отац, који је свет створио, проклиње га, и Бог Син, који је страдао за људе, проклиње га, и света црква и вера. којом нас је Христос искупио, проклињега, и Света Дјева, Мати Божја, проклиње га и св. Михаило проклиње га. И небо и земља, и све што је на њој светога, проклиње га. Да је проклет свуда ; где год се налазио — у дому, на пољу, на далеком путу, у шуми, у нустињи, у цркви. Да је проклет у животу и у часу смрти. Да је проклет на сваком делу, и кад пије, и кад једе, и кад гладни, и кад жедни, и кад пости, и кад спава, и кад је будан, и кад шета, и кад се одмара, и кад седи, и кад лежи, и кад је рањен па крвари. Да је проклет у свима деловима свога тела — и спољашњим и унутрашњим. Да је проклета влас његова и мозак његов, и мали мозак његов, и жиле његове, и лобања његова, и желудац његов, и руке његове, и палци његови, и груди његове, и срце његово, унутрашњост његова, и крста његова, и илућа његова са свима деловима њиховим. Да је проклет у свима сасгавима удова његових. Да га болести разне гризу и муче од главе до пете. Да га Христос, спн Бога живога нрокуне са свом Својом снагом и величином. Да је небо и све што је живо против њега и да га проклињу све дотле, догод се јавно не покаје. Амии. Да буде тако, да буде тако, Амин. (Узроци савременог безверја у образованом друштву.) Ово важно иитање расправља у својој књизи „Невера књижника и фарисеја", високопреосв. Владимир, митрополит Московски. Мп ћемо изнети

овде неколике мисли његове о том питању. Међу осталим учени автор говори : Можда узрок тог жалосног појава лежи у самом Хрисгу и Његовој цркви. Можда је хришћанска вера, какву исповеда православна црква, за данашње образовано друштво проста и детињски наивна; за мудре и учене иеразумљива или бев садржине; за богате и славне бедна и убога; за сретне и разнежене сурова и груба!? Но кад би фактички узроци данашњег неверовања лежали у горе наведеном, било би још и нојмл>иво. Али значај данашње невере искључује све то. Ми знамо, да баш они који веру одричу, немају ни јаснпх нојмова о вери православној, а у свом одрицању служе се већ иознатом шаблонском аргументацијом из шездесетих година. Опће познати и распрострањеии приговор јесте тај, што не могу да схвате а и са „разумом" се пе слажу неки свештени догађаји, који су у тесној свезн са јединственим рођајем, васкрсењем и вазнесењем Христовим. Тај приговор по најбоље карактерише жалосно стање нашег прогреса, који је онда с вером задовољан, ако је она присгупачна у свему уму људском т. ј. у којој не би било онда ничега божанственога. Зар неће данашње образовано друштво да својим ограниченим умом проникне у безграничне дубине Божанства и дела божанска мери својим слабимумом? По њима би Бог требао, да престане бити Творцем својих створења, а они да му пропишу границе Његовим делима по законима њиховог ограниченог ума! Чудновато је да они, као заточници апсолутне слободе, слепо се покоравају авторитетима земаљским, дочим авторитет богодухновених књига — које су баш извор истините мудрости — савршено запостављају! (Протестаатски покрет у Австрији.) Неповољне и рђаве прилике указују се у Австрији за Ватикан. У њој се све више и више развија покрет: „Збогом Риме!" Имајући ирвобитно национално-политички карактер, он постепено прелази на чисто духовно земљиште, на коме може имати за пану нежељене успехе. 0 томе сведочи овај факат, који се догодио у авсгријском парламенту. У једној седници палаје реч о великој опасности за морал народа, коме прети морално учење Алфонза Лигури. Само се по себи разуме, да је такав глас произвео буру међу католицима. Али Др. Ајзенколб верно је оцртао мотиве, који прече прелаз из католиштва у протестанство. Он вели: „Ми смо прихватили овај покрет из убеђења у његову истинитост и не варамо се у њему. Ми смо добили у руке катихизис, после дугог времена научили сшо молити се, наша душа по-