Српски сион

Ј јрој 45

били и бојали га се — зато, јер су му веровали, а и сам је о себи уверен био. Он се није устручавао нризнати ученидима: ево, ви сте добро и иравилно превели, а ја сам погрешио. Деца осећају истину. XVII. У разумном учењу на првом месту треба да је савесност и мар, у колико то дозвољава способност ученика. Шта је наука? Стари су говорили, да је врлина — наука. Ми кажемо, да је мудрост у раду науке. У чем је главни смисао твога учитељства? У томе, да научиш ученике што потпунијој радњи и тиме да изазовеш у њих тежњу к савршеншву. Наставиће ое

Преглед црквених уредаба о еветим тајнама. С руоког превео и попунио: Ст. С. Илкић. (Наетавак.) У првим вековима дозвољено је било и народу да заједно с клиром црквеним учествује при избору епископа. У том случају су епископи на свом сабору изабрали једно или више иознатих лица, те тај свој избор износили пред народ, али ие у том смислу, као да народ по својој вољи изабере кога хоће, већ само да засведочи о достојности изабраних лица и да каже што зна за, или противу њих; — и тај глас народа узимао се у обзир, те се је према њему ако је био повољан или неповољан обављало, односно одлагало рукоположење изабраних лица. По некада је и сам народ одређивао познату му особу, коју је желео, да му буде пастир, а сабор је епископски, пошто се уверио о достојности по народу изабране личности, потврђивао дотични избор. 1 У свакој прилици и у сваком случају коначна одлука избора припадала је духовној власти, епископскоме сабору, а не народу. За случај, да народ није хтео нристати на избор извеснога лица донесена су засебна правила. Тако н. пр. 36. аностолско правило овако наређује: „Ако један епископ, кад је већ постављен, не ће да се прими службе и старања о повереном му народу, нека се одлучи, док се не прими; исто тако и презвитер и ђакон. Ако пак он пође, а не буде примљен не с тога, што је он о 1 Св.Кипријан: ер. 70. — Сократг: 4, 22. 6, 2. 7, 26. — Теодорит: 1, 7. 2, 31. 32. — Созомен: 8, 2. —

томе настојао, него по злоби народа; у таквом случају он нека остане еписконом, а клир дотичнога града нека се одлучи, што није знао да поучи непокорни народ." ОбЈашњавајући наведено апостолско правило, одлучује Антиохијски сабор овако: „Ако један енископ, понгго је постављен био, не пође у ону област, за коју је постављем, и то не по својој кривици, него или што народ не ће да та прими, или због другог узрока, који од њега не потиче, такав нека и част и службу ужива, али нека се не меша у послове оне цркве, у којој борави, а примиће се само онога, што потпуни епархијски сабор, просудивши о свему, установи" (Антиох. 18). Ако се догодило, да су од стране народа само неке личности негодовале противу избора, у том случају важило је сљедеће правило донесено на Еартагенском сабору. „Нека се чува стара уредба, да се мање од три епископа, као што је установљено, не може сматрати достатним за постављење епискона. Кад будемо у опште приступили избору епископа, ако се догоди каква распра, биће одвећ смионо, да се само три саберу ради оправдаља онога, који се има рукоположити, него к споменутоме броју нека се нридружи још један или два, пак пред оним народом, за који се дотични има поставити, нека се најпре испита о особама, које противност изказују; за тим нека се подвргну разбору њихови наводи, па кад се дотичнп нађе потпуно чистим пред лицем народа тада тек нека се хиротонише" (прав. 60. 61). Участвујући у изборима енископа, народ се веома често лакомислено поводио за разним страстима, често је нравио нереде, велике свађе па и буне, услед тога су сабори нашли за целисходно и потребно да све више ограниче утецај народа на изборе епископа, те су у ту сврху донесена и позитивна правила. Такво је и већ наведено апостолско правило. Сабор пак ЈЕаодикијски изрично наређује ово: „За црквено старешинство морају се постављати епископи после одлуке митрополита и оближњих епископа, и пошто су дотични дуго испитани били, колико у погледу учења вере, толико у погледу доброга владања у животу. Не треба допустити светини да учествује при изборима оних, који се имају поставити за свештенство" (ЈЕаодик. 12. 13.). Ово ограничење народнога уплива на избор епископа почиње у IV. веку, када се је постав-