Српски сион

0®р. 74

„СРЦОКИ оион ■

Б Р . 5

лијегати, а цијело вријеме, док си на ногама, радити свој посао тек онако, „хоћеш ли, не ћеш ли," већ се треба, радећи га, упријети „из петних жила," не би ли га што боље иавршио. За то опет треба да патла снага у опће буде што већа. Ту мислим особито на тјелесну снагу. Да нам пак тјелесна снага буде што већа, ваља се што више обазријети на све оно, о чему она зависи, а то је у првом реду здравље. „Жив ће човјек све учинити," али само ако је здрав. Јер „ко је здрав, и вода му је слатка; 4 ' а сладак му је и рад, па био он не знам како мучан и напоран, и то за то, што здрав човјек осјећа у себи неку неодољиву снагу. За то се и може рећи: „Здравље је највеће благо овога свијета," будући да је оно главни увјет онога увјета, којим се добро постизава. Због тога готово „ништа се са здрављем помијешало није." Још нам преостаје трећи задатак, који гласи: Ради што више послова! У опће, како и сами знате, „у једном није броја." Тако и један посао само, па још ако је прелак, не приличи човјеку радину. Код једнога само посла лако се омлитави, и тако се дога^а, да се баш најлакши посао редовито најрђавије доврши, те да буде као оно „једна репа цијела љета, па и она црвљива." Само тако, ако будемо радили што више послова и сваки посао са што већом снагом, моћи ћемо из љих извући потпуну корист. Позната је на име ствар, да само онај, „ко добро затвори, добро и отвори," и да „ко твр^е веже, лакше одрјешује." За то треба и ти, чега се год латиш, да то радиш што љепше и што боље. Ако се н. пр. латиш ковања, „ја куј, ја не мрчигаћа!" Само одлучан, устрајан и обилат рад моћи ће донијети и обилате користи и теби и другима. Па је ли онда чудо, да се такав рад, нун снаге и воље — „помња без воље залудни је труд" — опћенито признаје и штује? Чуо сам у Рисну, гдје једној радиној жени у очи кажу: „Валај си и човјек и жена." А није ни чудо, кад „има златне руке" и ради за двоје. Има и код нас по гдјекоји човјек, који је тако вјешт,

да „што му очи виде, то руке начине." Такве и жене и људи заслужују сваку хвалу, јер много, веома. много раде, а ми знамо да само „пас, који много лаје, добро кућу чува," па да исто тако и они, који много раде, уједно тим бар нешто добра чине. Немају ли такви марљиви и радљиви људи право, кад љенчини којој, ако од њих какву услугу затражи, довикну: „Ласно је ту^им рукама за врело гвожђе хватати;" дед „махни и ти рукама, махни!" Та рекли смо већ и добро нам је познато, да се у опће ништа лако и без муке не добива, и ако се што и добије, да нема од тога праве користи. „С ту|>а хата на сред блата!" За то још једном велим: „П1то можеш сам, од другога не чекај," — а и „лијепа ми уздања гледати из ту^е руке!" — већ сам себи „лупај главу, па ћеш се домнслити." Промећи се и „ради, као да ћеш сто година живјети, а моли се Богу, као да ћеш сјутра умријети!" „Док смо живи радимо, кад умремо лезимо!" Биће нам ПОЧИНКа на претек! (Наставиће се)

Говор о светоеавекој елави у гимназији карловачкој. (Свршетак.) Опажање и разум, то су дакле два неимара, који су целу зграду нашега знања о орироди створили и попели на ону висину, на којој је сада гледамо. И када је удружен рад опажања и разума уродио тако обилним плодом у свима гранама природних наука, зар се треба чудити, што су велики мислиоци дошли на ту мисао: да методу природних наука ваља ирименити и на моралне науке. Већ је Њутн прорекао: „кад се једанпут методом искуства природне науке у свим својим деловима доведу до савршенства, усавршиће се на исти начин и душевне науке." Ту напомену прихватише и поновише п други: Лаплас и Вигке, 0ие1е1е1. и Август Конт (Сот1е), и она беше заиста нотребна. Кроз читаве се векове говорило о моралном човеку и друштву, о праву и држави тако, као да ту једино разум може и треба да савлада сав посао, а на опажање мало се освртало, или ако баш и јесте, боље да се није,