Српски сион

Стр. 72.

„СРИСКИ СМОН."

Вр. 5

редовито, да све то брзо оде у неповрат, а ономе, који је тако што имао, остаје једино јадна утјеха: „Како дошло, онако ц прошло!" Кад све ово, што смо рекли о вриједности рада, још једном добро промозгамо, мораћемо и нехотице признати, да није никакво чудо, што је управо рад темељ и главни увјет оној ствари, за коју рекосмо, да има највећу и за право сву вриједност, — на име добру. Радити пак не би могли и не би требали, кад би нам све, што нам треба, долазило само од себе. Мука и биједа дакле, у којој смо, није на наше зло, већ на добро. И ако морамо много што шта да преко себе пребацимо, опет „није дошло вријеме, да погинемо, него да видимо, ко је какав." „Занатлију посао показује;" таио ће вријеме и нас свакога показати, ко што вриједи. Видјеће се, ко је од посла, „одвалио као Марко на Косову," а ко је опет био кадар „избити динар из камена." Као што ономе н. пр , „ко ту није, ни дијела нема," тако ће остати и без дијела у добру, ко се не буде око добра трудио. „И злочест ловац лов улови," ма да „много пута и најбољи пливач потоне." Ово друго је случај, а прво није. У осталом ни од кога се не иште, да ради више него што може. „Ко чини што може, није више ни дужан. а Наша је жеља само без граница, а снага нам је ограничена. „Да је снага као срце, земља би се тресла." Како год што „мали пас зеца диже, а велики га хвата." и као што „дева и сврабљива више носи иего десет осала," тако и неки од нас људи, који су у бољим приликама, могу више добра да чине, него они, који су у лошијима. Али као што ми не смијемо тражити од малога пса, да хвата зеца као велики пас, ни од осла, да носи колико и дева, тако не смијемо искати, ни да мали и слаби људи чине једнако добра као што га могу да чине људи јаки и велики. Јер кад би то искали, исгсали би нешто тшогуће, нешто што се противи здравом разуму. С тога и не замјера н. пр. ниједан честит дома ћин жеии својој, кад му рече; „Метни тп на полицу, а ја ћу на столицу!" јер

зна, да је његова снага већа од њезине, па по том да је и дужност његова већа него њезина. „Не дај рђи на се!" већ гледај, кад сватко па „и цар служи," да и ти што више урадиш и заслужиш. То је оно, чега се морамо држати, особито док смо млади и у снази. Свакога на име од нас, кад једном остари, без сумње, „питаће старост: гдје ти је била младост?" С тога „ко је рад да у старости отпочине, у младости ваља да се труди," да не буде „млад делија — стар просјак." Ради! — Та па око тако једноставна заповијестсадржи у себи трострукзадатак. Први од тијех задатака гласи : посао, што га имаш пзвршити, гледај да што прије почнеш, јер „ако не поче, не с врши." То си дужан учинити тијем прије, јер готово све, „што има почетак, имаће и сврху.« па ће тако бити по свој прилици и с твојим послом. Корист такова почпњања очигледна је Јасно је, да „ко хоће еамљети, треба засути," и да „ко прије у млин дође, прије и меље," па с тога и сваки онај, који хоће да што корисно уради, н. пр. „ко хоће да штеди, нек зарана почне." Да се пак посао који што прије започне, за то треба често, по готово ако је посао тежак, силна јунаштва и одважности. Одважан се човјек на име не боји никакве тешкоће, већ „хита за го мач" и срће у погибли, „макар га и главе стало". „Јунак се не клони мејдана," макар и добро знаде, да „јунакова мајка најприје заплаче." Он се у опће ничега не плаши, и за то се не треба чудити, што редовно успјена, јер „смиону човјеку срећа пружа руку." То се види особито у рату, гдје „бој не бпје свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака." Само такви људи могу учинити велика дјела, јерне презају ни пред каквим потешкоћама; само они могу имати одважеости, да покушају и саме природне законе под човјечју власт покорити, да загосподаре х^ромом и олујом. Кад њихов рад и њнхове њихове уепјехе мотримо, морамо у чуду ускликиути: „Доиста се од човјека није ништа отело!"