Српски сион

В р. 6.

„ОРПСКИ СИОЕ.

1)тр. 91.

не имајући згоднијег начина да ушри румунску цркву, руска је влада решила да је сједини с руском под управом Ов. Синода. Овај изабере за свога егзарха у тим кнежевинама бившег митрополита кијевског Гаврила Банулеску Бодонп, који се тада налазио у пензији у Дубосарама (херсонска губернија). Год. 1808 марта 27 издаде цар Александар I, указ, којим се налаже Гаврилу „да се опет има звати чланом Ов. Синода и екзархом тога у Молдавској, Влашкој и Бесарабији." Подчињење целокупне молдавске цркве Оверуском Оиноду и постављање за екзарха њеног-митрополита Гаврила беше акат врло мудре и дубоко промишљене политике руске с обзиром на Молдавску и Влашку, које су нретрнеле, као што смо виделе, толико зала од фанариотских кнезова, бољара и свештенства. Прво, кнежевине се ослобођаху од цариградске иатријаршије, која се тада налазила у рукама фанариота; друго, Румуни добише умнијег и енергичнијег црквеног управитеља у особи Гаврила. Избор екзарха није могао сретније иснасти и потпуно је одговарао потребама цркве у тадањим Подунавским кнежевинама. И историја мора забележити пло.дотворни рад Гаврила. Банулеску .. у лечењу духовних рана румунске цркве. 12 Први носао егзарха Гаврила беше, да се упозна са стањем поверене му велике црквене области. Отога, наскоро по доласку у Јаш, предузе егзарх своја дуга иутовања прво по Молдавској, а затим по Влашкој. Извештај о свом архијерејском иуту поднео је митрон. Гаврило Св. Синоду. Тај извештај врло образованог егзарха јесте врло драгоцен црквеноисторијски материјал, који нас упознаје са стањем молдавског егзархата у првој половини прошлога столећа. Преосвећ. Гаврвло нашао је, да су црквени обичаји и обреди у кнежевинама исти као и обреди грчке источне цркве, Ванредан је био обичај, по коме су протопопи 13 У састав молдаво-влашког егзархата улазиле су ове епархије: угровлашга митрополија са три епископије арџеском, бузеуском и римничком; молдосочавска митрополија са две епископије — романском и хушком тетроилавска едархија, која је обухватала Бесарабију у њежом пређашњем обиму. Касније, када су прилике изменуле политичку карту Румуније — Бесарабија је прешла Русији (1812 год.), а Румунији је присаједињена, после последњег руско-турског рата, Добруча у ззиену за јужну Бесарабију, која је поново прешла Русвји, — постала је Ниже-дунавска епархија, која је заменула проилавску.

или свештеници, добивши од архијереја антиминс, с благословом његовим сами освећивали цркве истим обредом, којим и архијереј. Пошто је то одступање од праксе грчко-источне цркве митроп. Гаврило оронашао неправилним, превео је он из великог руског требника чин освећења цркве, кад га имају обавити архимандрити, протопопи или свештеници и, наштампавши га, разасла га архијерејима по обе кнежевине, наложивши им уједно, да од сада имају поступати по носланом чину освећења цркве. Екзарх је нронашао такође још један стари обичај у кнежевинама, по коме је бело (парохијско) свештенство приносило на издржавање епархијалних архијереја по 7 лева на годину; а осим тога, по налогу кнезова, око 6 лева на тако зване кнежевске грчке школе, где се обучаваху деца световних чиновника. Познанство егзарха са повереном му црквеном облашћу показало је прежалосну слику њеног јадног сгања. Архијереји никада нису похађали својих енархија, којима су управљали преко протопопа; шта више многи архијереји нису ни становали у својим епархијама, већ су живели због старости, ради удобнијег живота или због каквих-ггд других узрока у Букурешту (нпр. епископ римнички Нектарије, Јосиф Арџески и др.). Епархијални послови текли су већим делом усмено, а решавао их је лично сам архијереј или онај, коме је он наложио. Место закона служила су нека, с грчког језика преведена, правила слична „Крмчији." Услед тога епархије беху у потпуном растројству. У неким црквама чак и на самим престолима и дарохранионицама видела се непажња, а у бузеуској еиархији, у цркви архијерејског дома, свети дари беху иструнули; у другим црквама нађено је међу св. дарима инсеката; св. мира није било, реда и благољепија у опће у црккама беше врло мало; свештенство, нарочито у Влашкој, где су у потиуном смислу речи газдовали Грци, тако беше необразовано, дапо речимамитроп.Гаврила, угтава црквеног није знало, а многи нису умели чак ни литургију уредно свршити; матице се при црквама нису водиле, а исто тако и ириходорасходне књиге, свештенике нико није надзирао; протопопи су билп обвезани да их надзиру, али они су звање своје добивали за новац, па нису ни водили бригу о раду свештеника, већ само куппше новац од цркава, које они,