Српски сион

Бр . б.

тако, и што је зло, док знаде, да је зло противност од добра. Будући да је истина, да „какав је ко, тако и чини," то и такав човјек, ако је склонији злу него добру, сигурно не ће хтјети радитп добро, већ зло. Јасно је дакле, да јачина. воље и мудрост нијесу доста, да се њима не само може, већ и мора постићи добро. Јер што може бити, може и не бити, а оно, што мора бити, никако не може да се не догоди. Н. пр. „ко се роди, мора умријети;" то је правило, које не познаје изузетака. Ако ћемо тако и ми да одредимо све увјете, под којима се добро мора дати досећи, морамо к овима двама додати још оно, што им не достаје. Истом онда ће бити потпуни. Ако ја могу р&дити оно, што је добро, и знам уједно, у чему је добро, онда треба само да своју моћ (снагу) покорим посве знању, тако да сеједно с другим буду подударали. У том ћу случају морати бити добар. Знаше добра на име посве одговара самоме добру, као што и свака права мисао са свијем одговара ономе, што се њоме мисли. Знање о неком предмету је као слика, на којој је дотични предмет вјерно нацртан. Тако је и знање онога, што је добро, вјерна и тачна слика самога добра. Ако се по том знању буде равнала моја воља, не ћу ја, наравски, моћи радити ништа, што би се противило моме знању, а по том ни нешто, што би се противило добру, него ћу моћи радити само оно, што је добро. Слога, дакле, између, воље и мншљења је трећи, а уједно и пошљедњи увјет добра рада. Први пошљедак те слоге биће постојаност у добру раду, јер ће воља, равнајући се по знању добра, које се као и само добро не може да мијења, морати такођер постати непромјенљива и стална. Али, „ни звоно свагда једнако не звони". Тако је и човјеку тешко бити увијек постојану, и то за то, што је овај увјет тежи него сваки од првијех двају увјета на по се, а може бити и него оба њих заједно. Постојаност је нешто, што се најчешће тражи, а најре^е налази; непостојаности пак има у изобиљу и на

претек. Колико ћемо се пута у животу срести са човјеком, који је „непостојан као март мјесец," те у својој дволичности „једно мисли, друго говори, а треће твори", макар да се тако шаренило ником не допада. Та сви смо тога мишљења, да је „све лијепо шарено до човјека." П1то је узрок тој непостојаности или, боље да речем, неслози ме^у мислима и вољом? Понајвише којекакве склоности и страсти. Онај човјек који је страствен, „заслијепљен је", јер не може у оно вријеме, док му је страст на уму, ни о чему да мирно размишља. Карташ н. пр., кад њиме завлада страст, даће и пошљедњу пару, заложиће кућу, земљу и све, што има, само да своју страст задовољи. А док се год игра, никада му скоро неће пасти на памет, да тим упропашћује себе и своје, и да без куће, земље и т. д. не ће моћи живјети ни он, ни породица му. Ове му мисли долазе истом нослије на памет, и то, ако је све проиграо, у облику кајања, Тада, у свјесном стању. рећи ће, а то сте без сумње већ често пута чули, да више никада карата у руке узети не ће. То ће и бити, вјерујте му, — до прве згоде. Онда ће опет запјевати стару пјесму и бити „Јово на ново!" Па кад су страсти тако шкодљиве, да у човјеку помуте здраво мишљење ето н. пр. „вино и мудрога побудали" —, велим и свјетујем свакоме од вас, да се чува свега онога, што би га могло завести на странпутице и у њему породити страсти. „Не дај увијек срцу на вољу„срцу на вољу, себи на невољу!" Немојмо ни за чим одвише хлепити ни гинути, јер „оному, који хлепи, и брзина је лијена," њему домало не ће моћи нико угодити! Не подајимо се ни чему, да с нама господари, да не нашкодимо сами себи! Онај међу нама, ко је каквој страсги склон, рецимо, „ко је вину пријатељ, сам је себи непријатељ" „С које је стране дрво подсјечено на ону и пада" ; тако, и којој се страсти човјек пода, с оне и страда. И љутитости се чувајмо, јер ето „сирће је најљуће, па најприје само свој суд поквари!" У опће будимо чисте душе и чиста срца, јер „чистоћа је Богу мила."