Српски сион

Отр. 162

„СРДСКИ сион.»

Бр. 11.

вам је ваистину најдивнија утеха души хришћанској у свима бедама и невољама живота земаљскога, најпоузданији кажипут њезин по трновитим стазама живота нравственога; те дакле и у тегаку посту телесну њезин нај јачи наслон, Та почујте само, како ли дивно говори о томе и сам данашњи, заиста величајни силаксар. Износи нам прво пред очи путника, хаџију, који тешким греде путем, усамљеним крајем, пустињом зар непрегаженом, и већ ће да носустане и клоне под омаром, жегом и запаром: кад на мах у по пута наиђе на свеже лиспато дрво, те се блажено одмори под хладовином и захлађем његовим, и онда орно и одважно наставља пут свој даље, и приспева му крају. Или нас сећа на цара нобедитеља, када се с бојишта враћа овенчан славом, те дворјани његови носе пред њиме заставе његове и његов скиптар, па онда и сам приспева, радујући се и веселећи се победи својој, па обрадује уједно и ноданике своје. Тако и Господ наш, Исус Христос, који је смрт победио, шаље напред скиптар свој, царско знамење, животкор/мрми крестх, да нас обрадује и окрепи, и да нас расположи, да скорим и самога Н>ега, свемоћнога цара, радосно дочекамо и примимо. Још се износи св. крст у средини велике Четрдесетнице и стога, што нас ова, са подвига својих, сећа на ону воду у Мери, што је не могоше нити синови Израиљеви, који се дугим низом од четрдесет година таворише по нустињи, јер беше та вода горка; а Господ показа Мојсеју дрво, те га метну у сред воде и вода поста слатка (П. Мојс. 15, 23—-25). Тако и нас праведни Вог склања испред власти невидовнога Фараона, кушатеља сатане, води нас преко црнога мора и пустиње, ностом од четрдесет дана, заслађујући нас на по пута посматрањем живоноснога крста свога, докле нас и к духовном Јерусалиму не доведе својим васкрсењем. Или, како се крст назива још и дрветом живота, што он у ствари и јесте: а то дрво беше засађено у средини раја •— то су и свети Оци и стога засадили

крсно дрво по сред свете Четрдесетнице, да би се тиме сећали уједно и лакомости Адамове, као и тога, да ко од овога дрвета кусао буде, не ће умрети, него ће оживети. Јелте, мили моји, све су ово од реда тако љупки, тако мили, тако матерински, тако темељни разлози, што ми у преполовљењу великога поста посматрамо спасоносни крст Госнодњи, и нарочито истављен на средини светога храма, да се о свакој тој побуди појединце, даје још и опсежније размишљати у хатар снасењу наших душа. Но како ипак сва та сравњења, држим, и оваким летимичним расматрањем није тешко нојмити, то ћу вам ја притећи у помоћ, да мало нодробније размислимо данаске о светом крсту, као дрвету живота. Знате, да у средини раја старозаветнога беху засађена два особита дрвета. Дрво познавања добра и зла, и дрво живота. Ово дрво живота имађаше две нарочите силе у себи: с једне је сгране таманило у оних, који од његова плода кусаху, сваку клицу и сваки зачетак и болести и смрти, с друге им је стране уједно и чудновато крепило снагу и телесну и духовну, развијајући у њима савршену пуноћу живота. Па тако дакле и духовно, тајанствепо, благодатно дрво живота, свети крст Христов, имаде такођер дивну моћ, да у свију, који у Њега верују: с једне стране унишгава зачетак смрти духовне и телесне; с друге нак стране, да им даде у наслеђе живот вечни, као пуноћу живота духовног и телесног. Тело наших ирародитеља, Адама и Еве, имађаше услова, да остане бесмртно. Тело њихово, уз извесне услове, није требало умрети. Дух се њихов, можемо рећи, битно разликовао од нашега духа. Духу је Бог подарио бесмртност; уништити дух, одузети му живот, нико не може. Па ипак, као што по тело наше има смрти, тако и дух може обамрети — и то је онда нравствена, морална смрт. Тело наше разорава болест, а дух нам може разорити грех. Да су дакле прародитељи наши задржали били стављени им услов, послушност према Богу Творцу, тело њихово, једући са др-