Српски сион

Б р . 37

»СРШЈКИ

СИОН."

а не према онима, према којима су дссада били дарежљиви. Усваја предлог одборски Архимандрит Др. Г. ЉтиЛ. Неки дан је већ донео своје мишљење у погледу управе манастирске, па и сам предлог. Потпуно се слаже са мотивацијама М. Јакшића, јер исте леже на основи резултата науке. Мора се гледати и да се живот манастирски унапреди, а не да се уназађује, а исто тако мора се имати додуше у виду и други успех, да у принашању новца за просвету нашу морају партиципирати и манастири. Он држи да ако Синод буде хтио духовну реорганизацију манастира на основу нових устава спровести, да ће то коштати силних средстава, које сабор неће моћи накнадити, ако се манастирима одузму добра. Овом предложеном реформом учинили би калуђере индолентнима, а и продуктивност ће њихова бити тиме онемогућена. И он сматра ову реформу за секуларизацију манаст. имања. Говори о потребној реорганизацији манастира, која је нужна, а можда ће се одлуком светог Оинода и спровести. У интересу тога, да се сгвар ова добро нроучи, то потпомаже предлог М. Јакшића још са овом допуном, да после штампања, и после прегледања те ствари у св. Синоду, сам Саб. Одбор поднесе идућем сабору у тој ствари свој предлог за одлуку. Пориче прешност ове реформе. Др. Ж. МиладиновиК. (Товори по пословнику). Предлаже да се раснрава прекине и да се пређе на гласање. По нословнику имају завршну реч предлагачи, зато они сада раснраву и завршу.ју. Прота М. ЈакшиЛ одговара дру Ж. Миладиновићу и вели, да је ова реформа заиста нека врста секуларизације, што је и већина својом интерпретацијом тога појма очевидно признала. Брани своје аређашње становиште, јер макар да и у шк. фонд утиче новац од манастира, ипак ни то не одговара правима калуђера, који имају своје засебне хуманитарне хришћ. задатке. Упозорује на организацију манастира занадне цркве, која је довољно у тим стварима конзеквентна, и која није одузела иметак манастирима, али је зато ипак завела друго нешто, што иде у корист просвети. Говори како би се то начело могло и код нас спровести, кад би се н. пр. основао женски манастир (Др. Ј. Радивојевић-Вачић: Само нам још то треба!) или друга каква ин-

ституција. Тим би се манастири ипак реорганизоЕали. а да им се не одузме имање из руку њихових, што сматра онет некоректним поступком. М. Елицин, брани становиште одборско, при донашању свога иредлога. Дра Б. Илића предлог сматра као допуну одборског предлога јер исти не алтерира одборски предлог. Рефлекгује на речи свију предговорника и вели да овај одборски предлог не иде на духов. реорганизацију манастира него се тим иредлогом само на то иде, да се калуђери ослободе оних „житејских попеченија" па да тако врше боље свој задатак. Исто тако није овај предлог ни секуларизација, а није ни нешто ново, јер је давање под закуп манаст. имања већ и пре постојало. Говори против речи дра Летића, који се боји, да ће калуђери услед ове реформе бити индолентни. Није зато да калуђере одушевљавамо новцем као што хоће др Г. Летић. Не стоји то, да ова ствар спада у делокруг Синода, јер то јасно говори § 28. рескрипта. Само би нам, вели, још требао, поред све невоље, још и женски манастир као што предлаже М. Јакшић. Остаје при предлогу одборском. (Носле одмора.) М. Клицин. Шк. Уредба §. 68. од 1872. год. прописује, да се што пре сачини миров. уредба за српске учитеље, што је сабор 1879. год. и учинио, но пошто је те године скинута ка сабору та уредба са дневног реда, то је онда била иста стављена и 1892. год. на дневни ред и изабрат је за ту сврху одбор од 7 лица. Но та уредба све до данас није спроведена. Учитељи срнски у Угарској, имају већ нензију из држ. учит. миров. фонда, у који морају уплаћивати. Међутим Троједнички учитељи немају никаквпга фонда мировинскога У име одбора 15-рице предлаже: „Нацрт мировинске уредбе да се упути Саб. Одбору, да поднесе будућем заседању саборском пошто се сабор у овом свом заседању не ће бавити законодавним иословима. Пошто пак учитељи у Троједници немају осигурану мировину, а међутим може наступити случај, да пре него што се сагради ми= ровинска уредба за њих, неки од њих постану неспособни за службу носле 10 или више годишњег непрекидног службовања, то се овлашћује Саб. Одбор, да таковоме може из носто-