Српски сион

Бг. 1.

„СРПСКИ

СЖОН."

У'№. 13.

конзисторијалне од 1782., незадовољеа странка са пресудом митрополитско-црквеног савета може ноднети призив свој самој круни, које ираво она уставним цутем врши преко кр. угарског мипистра председника, односно министра за просвету и дрквене ствари, то — „ашче убо јест вопрос исторически (циаезМо ГасН), лли касаетсја примјененија дјела к законом, пли кто молит казн наложену простити, или поне умалити (през. 19. марта 1830. №. 3354./254:.), тогда дворна дикастерија могут по својему нахожденију сентенцију апелаториума измјенити; или ашче њест законим путем противу тужимаго поступано, то может дворна дикастерија процес либо сентенцију именем царским уничтожити, либо касирати (през. 14. децембра 1798. №. 12957.) повељетиже, да внов и убо путем законим прописаним поступаетсја; ашче ли вопрос јест догматически или дисциплинарни либо вообшче церковни, в таковом случаи не может дворни дикастериум сентенцију апелаториума измјенити, но точију наложити, да би апелаториум јешче јединоју просес ониј предзвјал и суд изрекл, и сие последњеје нарицаетсја прјамо рекурс , а не аиелација; разнствујут бо двоја сија". („0 суд&хг церковнихг" од архимандрита Евгенија Јовановића, 1836. стр. 76.) По § 91. дисцпплиннрних нравила за овештенике од 29. Марта 1899 изречену пресуду свешгенику од конзисторије, може надлежан епископ половину дос)ђене му казне оцпустити, а изречену пресуду свешгенику од митрополитско-црквеног савета може митрополит-патријар одпустити једну трећину досуђене му казни. Како се пак догађа, да кр. угарско министарсгво више пути мења и дисциплинарну пресуду митрополитско-црквеног савета, шго не би имало право; такве случајеве, требао би митрополитско-црквени савет да саопшги архијерејском Оабору — Синоду, како би овај могао у томе нужне кораке учинити. Д. Р.

Патријар Јосиф Рајачић и владика Платон Атанацковић. Приопштио Д. Р. Како су 1842. приликом избора ЈосиФа Рајачића, владике вршачког за митроло-

лита, посланици будимске дијецезе гласали за темишварског владику Пателејмона Живковића; није чудо, што је Рајачић такво гласање приписао упливу Платонову, те га од првог дана свога митрополисања није волио. А шта је у оно доба значило неволење митрополи?ово једног владике; о томе би се дало врло много што - шта рећи. Кад су 1848. Мађари добили своје мипистарство, те кад се у министарству про свете установио одсед за православна црквена дела; митрополит Рајачић, заборавивши на прошлост, предложио је владику Платона за председника тога одсека. Пошто је мајска скупштина извикала митроиолита Рајачића за натријарха, и он као такав прекинуо сваку везу с мађарским министарством; није чудо што је тадашњи краљ угарски Фердинапд V. на предлог министра просвете и прквепих дела барона ЈосиФа Егвеша, нреместио владику Платона т сиромашнз будимске епархије у богату бачку, и то без нптања патријарха Рајачића. А видећи мађарско мипистаргтво, какав је иоложај пагријар Рајачић заузео нротив њега; није чудо шго је исти крањ на предлог истог министра збацио иатријарха Рајачића са митрополитске столице, и поставио владику Платона за уиравитеља митрополије, иоверивиш му иодједно и унраву даљског спахилука. На такав поступак мађарског министра и владике Платона, који се примио и једног и другога, није могао оћутати ни патријар Рајачић, него је отправио нисмо владици Платону, 1. Марта 1849. из Великог Бечкерека, у ком га је унутио, да се има ради црквеног норетка новратити у своју будимску енархију, и само у њој вршити своје дужности, а 29. Новембра и. г. из Беча опет ово писмо: „Преосвјашчењејшиј Росподин Енискон! Башему Преосвјашченству пе невједомо јест, јако, хотја јего Величество себје задержало јест ираво премјешченија Енисконов, ничим менше тое ио смислу канонов нешеја Церкве всегда со втечением Архиепископа употребљает, јакоже видно јест в всевисочајших Дипломах, в којих о