Српски сион

4*

јјр. 2. „СРПСКЖ сион«.

не оставља, односно да се устуии српској митрополији; биће за извесно узрок номенуто мишљење Милегићево, т. ј. ако Румуни не устраже више но само Ходош, могуће би било да Орби ради једног Ходоша парницу не подижу. И у том мишљењу Милетићевом, које је мишљење делила и јерархија и наш народ и наши сабори —, а ни у чему другоме треба тражити одговора, на пребацивање г. др. Ђоке Красојевића: „да ни најпростији српски сељак није никада тражио тако лабаво своју најгору њиву, као што су наше автономне власти тражиле нашу знамениту задужбину м. Ходош."' Иначе, кад то не би био разлог за неракламисање м. Ходоша од сртане наших народноцрквених сабора овамо од 1869.; не знамо, каквим би се именом могла назвати та њихова небрига. Милетић, док је био за рад, није допуштао, да се озбиљски покреће питање о. м. Ходошу. Њему су ради политичних ствари требали румунски родољуби и прваци, те за љубав м. Ходоша, није хтео да кида пријајатељство с њима и да се од њих цепа. Ту су политику Милетићеву продужили и његови наследници, те ако су кад што о м. Ходошу и решавали — као оно 1879. —, то су чинила, тек да наш свет види, да се води тобожв брига од стране сабора о њему, и да он није уступљен Румунима. А нема сумње, да због тога и Румуну не хтедоше подизати парнице због осталих манастира, што су требали чинити по закључку свога сабора и својих епархијских скупштина. Како је код нас има већ неколико голцна, наступило друго време — нова суђаја —; природно је, да је и м. Ходош згодно срество било, да се може напасти рад пређашњих сабора и еаборских одбора и јерархије, како они нису ништа радили, да се м. Ходош не устуии Румунима, односно да се новрати српској митрополији. Данас је код нас Србаља питање о м. Ходошу, постало тако родољубивим темом, да би јавно мнење сваког оног жигосало са име- , ном „издајице", који би тврдио, да то питање није требало ни покретати. Румуни, видећи, да се с наше стране озбиљне припреме чине за повратак м. Ходоша, прехитрише нас, те прошле године њи-

0*р. 51.

хова јерархија поднесе тужбу, тражећи у њо : , да им се уступе сем Ходоша и манастири Бездин, Сент-Ђурађ и Месић. Како се ни у једној парници у напред не може знати, како ће се и кад ће свршити, и како су Румунп у том сретном положају, да ће сам Ходош моћи сносити парничне трошкове*, а и сам је Милетић још 1871. рекао: „из Романских руку тешко да га ишчупамо", уз то кад помислимо на многе и околности, гато нису за казивање; — дај Боже, да онз, који дочекају свршетак тих парница, не узвикну: камо среће, да су нагаи стари мирно чекали застарелост, те би се она.ј новац издат на парнице, могао на гато корисније употребити, а ми не бисмо били тамо, где су они били! Не треба се варати ни обмањивати, да ће се те парнице брзо свршити, као што се у 249. бр. „Заставе" п. г. наивно рече: „— Ово што Вам овде саопштавам није много, али се по томе види, да се у погледу манастира Ходогаа не спава и да је данагањи саборски одбор вољно прегао, да и ту ствар једном на чисто изведе", а у бр. 278.: „ Саборски одбор живо ради на томе, да се поврати српски м. Ходош, кога су нам присвојили Румунп". Ми желимо младим члановима саборског одбора дуга живота, ал смо уверени о томе, да ако Румунима не испадне за руком, да што пре дођу до повољног решења бар за м. Ходош, да опи не да не ће дочекати свргаетак те парнице као чланови саборског одбора, него ни иначе. Било је и до данас, да се ео 100 година водила једна парница; па не ће бити чудо, ако и поменута парница због Ходогаа, ако не и због осталих манастира, у неповољном случају по Румуае, устраје 100 година. Кад се као гато рекосмо данас већ не може натраг и иарница ће се мораги повести против Румуна због м. Ходогаа, односно прихватити парницу због Бездина, Сент- г Бурђа и Месића; будимо мудри и не играјмо се с тим нарницама. * „Заставин" „Поморишанин" у 2а1. бр. п. г. рече": „— — Власи се већ 16 година — не 16, но од 1869. шире по Ходошу, те иа његових богатих прихода ивдржавају некоје своје просветне установе — а ко 16 год. на једном месту седи, не&е лако изиЛи на иоље! Са тим богатим приходом ће и своје право на манастир против нас бранити."