Српски сион

Бр. 2-

.СРПОКИ

снон.»

Стр. 53.

истих парнпца своје најбоље одветнике, као што се види већ из поднесене тужбе, да су ствар почели што-но реч с главе, а не рена, и да су се добро спремили. Већ за саму тужбу, захтева се врло велика снрема и знање, што се не може очекивати ни код архивара а ни код оних, који се мисле узети за црикуп.т>ање нужне грађе, а да и не говоримо, какве ће спреме и знања требати, док се загази у сам продес. То све баца у бригу српске родољубе, који у делој тој ствари немају никаквих других побуда и жеља, доли да се исте парниде сретно по Србе реше и да се не осра мотимо. А уз то их бада у бригу и то, да ако се поред недовољне спреме оних, који ће исте парниде водити и грађу прикупљати, узбуде у иарници н. пр. због Ходоша наводило и то: „како су Румуни м. Ходош отели од -нас под Георгијем Бранковићем епископом дијецезаном м. Ходоша; како га им је он од своје воље и мирном савешћу предао; како су калуђери м. Ходоша после оцепљења романске јерархије нотпадали под суд темишварске конзвсторије; како Је последњег Орбвна архимандрита Корнела Живковића 1886. Његова Светост као тадашњи епискон темшпварски преваром наговорио за љубав румунску, да пређе у српску јерархпју, у којој ће моћи постати епископом" — што је све „Поморишанин" навео у чланку: „ Нла/џжа БранковиЛ и манастир Ходош " — у 221. бр. „Заставе" за п. г.; ако се даље узбуде наводило у њој и то: „— — како епископ дијецезан именује доживотно архимандрита за настојатеља манастира, те Бранковић по одласку Живковићевом не хтеде да именује у Ходошу Србина за настојатеља, већ допусти да Румуни именују Румуна", — што је речено у чланку: „Јанко брани мртва Владислава" , у 239. бр. „Заставе" за п. г.; ако се узбуде ваводило и то: „ — — да има трага о томе, да је м. Ходош спадао под јурисдикцију темишварске енархије — и да ће та околност свакако бити од важносги", што је речено у чланлу: „0 манастиру Ходошу " у 249. бр. „Заставе" за п. г.; ако се узбуде наводило у њој још и оно, што је исказао бивши архимандрит м. Ходоша К'>рнелије Живковић код кр. печканског среског суда 9. Децембра п. г. — на што се

као што изгледа полаже врло велика важност, бар на њу нолаже онај, који је дошао на ту мисао да се старац Корнелије преслуша —, а наиме: да је он 1886. позван био од српске јерархије, да се у њу премести, како би га могли бирати за владику, и то за пакрачког, који је у то време био жив, и кад се није могло ни знати, докле ће он живети што се наведе у 285. бр. „Заставе" за п. г.,; а не узбуде се наводило оно, што треба наводити, — онда се може и предвидети свршетак истих парница! А да до тога не дође, меродавни треба озбиљно да цромисле : шта раде и да их при том не руководи нишга друго, доли озбиљности саме ствари, јер иначе ће пасти сва кривица у првом реду на њих и њихове савезнике и помагаче за сваки неуспех. Д. Р,

Јединствени етатут. Да види наш свет, који слабо прати и памти шша је кад која од наших странака нисала и како је писала, док је била у опозицији сцрам владајуће странке и спрам угарске владе, а како ради кад је на влади а уз то ужива, безусловну благонаклоност и потпору угарске владе; навешћемо један класичан пример. 1897. пред наш народно-црквени сабор, издао је г. др. Жарко Миладиновић, адвокат румски: „Тумач повластица. закона, уредаба и других наређења српске народне црквене автономије у Угарској, Хрватској и Славонији". У то је време г. Миладиновић био један од најжешћих опозиционара како према тадашњем саборском одбору, тако исто и према угарској влади. Како је овамо од 1892. била девиза свију наших опозизионалних странака: г не шреба нам јединшвени сшашуш, доле с једипсшвеним сташутом!"\ није ни г. Миладиновић могао пропустити, а да у своме „Тумачу и не искаже своје мњење о њему. Он .је то и урадио, и у „ Додатку " на стр. 447. рече дословце ово: „Поговарало се и поговара, да ће се наше автономне уредбе мењати, но не само да се поговара, већ је саборски одбор шта више и припремио јединствену уредбу за саборско расправљање, и