Српски сион

Стр 706.

СРПСКИ

СИОН

Бр. 2,1

ских епископа предата заклада као приватне нарави припомоћ и односно као повишење дотације, које искључиво припада овој четворици епископа — не може доћи у обзир код једнаке дотације прав. срп. епископа, која је изречена у тачци б., §. 27. В. прев. кр. наредбе од 10. августа 1868., ну која истиче из прихода, који су набројани под тачкама в., г., д., те се не може ни узети у рачун по тачци л. при коначном и броЈном установљењу. Напослетку позивам Вашу Преузвишеност, да изволите ради тачног извршења горехваљене превишње наредбе сходно расположење неодложно учинити. Примите и т. д. У Будимпешти 27. окт. 1903. год. Гроф Куен-Хедервари с. р.

Краљ. уг. министар председник. Бр. П. 4366. Преуавишени и Високоиречасни Господипе Архиепи. скоие-МитроЈсолите и Патријарше! Позивно на представку срп. прав. нар. цркв. саборског одбора од 1. августа 1902. бр. С.О. 4854(1288, којом је ради исхођена превишње саизволе односно потврде поднесен закључак срп. прав. нар. цкв. сабора од 1902. год. донесен у XXII. седници истога, држаној 27. јуна исте год. под бр. 5., у предмету уре^ивања ствари заостатака у саборским трошковима и верозаконском приносу, — част ми је Вашој.Преузвишености, ради даљег саопћења саборском одбору, саопћити, да по саслушању г. кр. уг. министра богочасти и јавне наставе и г. хрв слав. далм. бана, са њима у споразуму, исту молбу не могу уважити и да одлуку саборску ради превигање потврде Нзегову цар и апост. кр. Величанству не могу подастрети. За разлог ове моје одлуке служи у првом реду та околност, да је иста одлука нејасна и да даје повода супротним тумачењима, за тим и поглавито дуж : но и по могућству најпространије очување интереса заинтересованих фондова и најпосле то, гато безусловна потреба намишљеног поступка обзиром на имо-

вно стање појединих општина ничим није доказана. Признајем, да међу постојећим заостацима може бити такових, којп су неистериви и чије брисање је потребно, да би се ситуација рагачистила. И против брисања овакових заостатака не бих ни правио примедбе. Али се опет не може порицати, да највећи део заостатака терети такове црквене општине, које платити могу, а с друге стране велики део такове општине, које су тиме, што су на ове заостатке и обвезницу издале, — доказале, да хоће да плате. Погато се из одлуке саборске не види, која би се категорија заостатака имала брисати, могла би се ова одлука и тако тумачити, Д1 се на отпис предлажу и такови заостаци, који терете црквене опгатине, које би могле платити, гата више и такови, које су црквене општине обвезницом осигурале. Овакав поступак пак у првом случају стојао би у противности са појмом једнакости у праву, у другом случају не би се ничим оправдати могао, јер би тиме у плаћању немарне општине опростом заостатака уживале материјалну корист спрам општина, које су тачно плаћале; за брисање пак обвезницом осигураног дуга никаквога разлога нема. Оваково опште брисање заостатака, све када би било оправдано, могло би се спровести само тако. да се главница заинтересованих фондова са односном свотом смањи, ово пак без тачних података и без доказа безусловне потребе највигаем месту предложити не могу. Када се приказани искази само летимице прегледе, може се уверити, да многи заостаци нису оправдани и да би се без икаквих већих трзавица истерати могли. Тако н. пр. ни најмање није оправдано, да се цркв. опгатини у Митровици, која је, као што сам извештен од г. хрв. слав. далм. бана, на сјајно украшење својих цркава и подизање цркв. опгатинске куће утрошила више него 250.000 круна, опрости заостатак од 1787 К 14 пот. Исто би тако, по мојем назору, нео-