Српски сион

С тр . 112. СРПСКИ

Колонић је 1689. довео иоменутог владику, Јована ЈосиФа од Камилиса од Сасаста, ког је наскоро цар Леоиолд I. именовао за владику Рушњака, и који је 20. Априла 1690. у Великом Вараду инсталиран. И ово је један основ сумњи да владика ЈеФрем није могао ни наступити своје место, те оставши без дијецезе, запао у руке Колонићеве, и примивши унију, као такав правио смутње по будимској и печујској епархији, док га није Црнојевић изтргао и упутио у Србију. Камилис је умро 1704. и на његово је место изабрало свештенство рушњачко ЈосиФа Ходермаруцког, великог поборника уније. По тврдњи нашег капелана г, Радослава Грујића, у ексхибиту ратног савета под Децембар 1701. вели се, како ]е јегарски владика ЈеФрем — не вели се њеново презиме — поднео молбу из затвора будимског, да му се дозволи отићи у Беч, да се оправда. Из овог се дакле види, да је ЈеФрем после 1701. могао отићи у Србију. Да л' је ЈеФрем затворен био у Будиму што је можда већ у то доба нацустио унију, или ју је тек иосле тога примио, а допао затвора на искање римске курије, не знамо. Владика је ЈеФрем 1716. зађаконио у Студеници и Димитрија нотоњег Диовисија Вулетића из Штавља у Старом Влаху (в. бр. 1. о. г. за 1908.).

Пребегли из Србије на ову етрану 1791. евештеници и калуђери. Д- Р. И ако је Аустрија 1739. морала напустити задобијену 1718. цожаревачким миром Србију; није она од тога доба престајала мислити и радити на томе, да поново до ње дође. Чим је видела да ће доћи до рата између њене савезнице Русије и Турске; иочела је она своје људе — и то Србе, српске свештенике и калуђере — шиљати у Србију, да чине извиде и сиремају народ на устанак. Кад је 1788. загазила Русија у рат с

СИОН В р. ћ. Турском, и Аустрија је објавила 25. Марта и. г. ТурскоЈ рат. Рат је трајао између Аустрије и Турске све до 23. Јулија 1791. када је по свиштовском миру Аустрија напустила освојени део Србије и сам Београд. У истом рату, који је ирозват по Кочи капетану, кочина краина рат, играли су главну улогу српски фрајкори, и у њему је доста Србаља платило животом и много српских породица нрешло из Србије на ову страну. Том је приликом прешао и београдски митроиолит Дијонисије Поповић на ову страну, и доцније иостао будимским владиком, а подједно и више свештеника и калуђера. 0 пребеглим том приликом свештеницима и калуђерима, водила се следећа нреписка између илирске — назови српске — дворске канцеларије и карловачке архидиЈецезалне конзисторије односно митрополита Сгратимировића. Илирска је дворска ванцеларија у своме допису од 8. Новембра 1791. изјавила митрополиту Стевану Стратимировићу, како је за време последњег турског рата ирешло из Србије на ову страну више српских свештеника, који су пресветлој кући аустријској особите услуге тада учинили, те им је уз награду ил' пензију, обећано да ће код прве прилике бити овде намештени на парохије. Пошто јој је — рече — нужно знати, где се пребегли из Србије свештеници налазе, иозива се митрополит, да је о томе извести: који се цребегли свештеници налазе у његовој епархији, уживају л' какву награду или милостињу, да л' се могу примити за овдашње иарохе, које језике говоре, каква својства имају, како би се по том могли што пре наместити и ослободити ерар о.т; издавања нензије. Митрополит је Стратпмировић изнео речени акт пред конзисторију, која је у својој седници од 1. Децембра и. г. сачинила формулар и иозвала окружне проте да по њему сачине одговоре о налазећим се у њиховим протопопијама нребеглим србијанским свештеницима, што су исти и учинили. П ј том њиховом исказу, налазило се: I. V Карловачком протопопијату: 1. Филии ЈРанисављевиЛ, из велике Дренове, живи у селу Јаску. Рукоположен 9. Септ.