Српски сион

С тр . 244.

ОРПСКИ СИОН

Б р . 9.

подоженом стечајном испиту, или пак наводом законитих разлога, који га од иолагања стечајпог исаита ослобађају. Другога доказа за то нема. И ко није кадар једно ма које од наведенога допринијети, тај нема ни права на конкурисање све дотле, док ма које од тога не стече. И ниједна конзисторија није власна припустити га кандидицији, односно избору, осим ако неће да незаконитост чини, јер, опет велим, конзисторија нема права подјељивати диспенс од стечајног испита, негоједино испитати да ли је исти положен, односно, да ли је неко законом од тог испита ослобо^ен. Парох дакле, или протопрезвитер-парох, који је у дијецези А намјештен за таквога без стечајнога исиита, а по закону морао се том испиту подврћи, ако затражи мјесто у дијецези Б, пе~Ке мо~Ки ирииушшен бити конкурисању на шо мјесгао, јер коизазторија дијецезе Б мора поступати по пропису §. 57. III, те таквог конкурента, који прописаних својстава нема, одбациши. То исшо мора учинити и коизи• сторија дијецезе А, када један шакав парох, или протопрезвитер-парох, на друго које мјесто у истој дијецези конкурише. Она је дужна тако поступати све дотле, док дотични конкуренат сшечајни исииш не иоложи , или од шога на закониш начин ослобођен не буде. Да питање о ограничењима права на конкурисање, која су настала ошстуиањем од постојећега закона, не остане без потпунога одговора, споменућу на крају још једно отступање од позитивних прописа закона, које се свакако у пошљедицама својим мора са законом у склад довести. Ми знамо да је закон установио једну само богословију за сиремање свешшеничких кандидаша за нашу митрополију. Знамо да он нормира и начин тога спремања. Напослетку да је он с тијем свезао и права која тако спремљеним кандидатима даје, специјално пак и право на полагање стечајног испита. Пошто се пак дога^а, да се свешшенички кандидати за извјесне дијецезе наше митрополије, па и за цијелу митрополију

спремају и на страни, т. ј. ван богословије карловачке , настаје заводом тим одмах и питање: како стоји с њиховим правом на конкурисање за мјесто пароха и протопрезвитера, односно приступање стечајном испиту? Наш закон непознаје то спремање на страни, Ако ће исто да ступи иред наш закон тражећи ирава. која су иошљедица законом нашим прописаног спремања, очевидно је да се оно мора најприје позаконити, т. ј. мора му се прије свега иризнаши законита ваљаносш за нашу митрополију. Истом тада могу му се иодјељиваши ирава која наш закон спаја са законитом спремом. Признавање пак законите ваљаности за нашу митрополију спреме на страни стечене, морало би бити право богословије карловачке, која једина такву спрему даје. Она би морала ностшрификовати свједоџбе о богословској спреми, која је на страни добивена, она би морала ту свједоџбу по тврдити као своју и истом тада могао би посједник такве свједоџбе до%и до онихирава, која наш закон даје иосједнику свједоџбе карловачке богословије, дакле до права да буде припуштен стечајном испиту, даље, конкурисању и т. д. То питањеЧшгао је закон наш и друкчије ријешити. Он је могао и другом коме подијелити право, да законито ваљаном проглашује спрему, која је стечена ван богословије карловачке. Али он то није учинио. Зато и велим да је то право закон наш 1ас1 (;е оставио њиме установљеној богословији, која дајући законом прописану спрему, може таквом и признавати, а док она то неда, или не призна, дотле нема нико ни права тражити било што од закона нашег на основу своје спреме. Ј. Вучковиб. Г о в о р Јована ЈеремиЋа окр. протопрезвитера Карловачког на свештеничком протопрезвитератском збору одрасаном дана 27. априла о. г. у Кардовцима. Поштоваиа госиодо, драга бра~Ко! Кад би му било до слављења, парохијско свешгенство у Митрополији Карловач-