Српски сион

Б р . 10.

СРПСКИ сион

С тр . 263

које се за данас морају сматрати за истину. Ово велимо с тога, што се негато много и мнсго времена држи за историчну истину, на основу са свим вероватних доказа, док одједанпут не искрсне нов доказ, који све дотадашње што-но реч не утуче и иреко главе не баци. У п< менутој <е књижици својој г. Вукићевић са свом збиљом свога истоцично-каноничног знања и гледишта трудио да докаже, како аећска патријаршиЈа није никад изгубила своја каноничка и виртуална права на нотчињене њо.јзи црквене области, него је трајала и дотрајала све до данашњег дана и то у крилу цетињске срнске православне митроиолије, која је црквено-правни континуитет срнске нећске патријаршије сачувала до данашњег дана, и која јој је не само једини ирави и законити наследник, него јој је уједно и једини прави и канонички репрезентанат у данашњем времену. Пре но пгго нриступимо „разглабању" тих г. Вукићевих тврдњи, не можемо а да не наспоменемо следеће. Г. Вукићевићу није поменута књижица, прва работа о пећској патријаршији и њеном наслеђу. Он је у некадашњем своме што-но реч „лајбжурналу" „ Нашем добгу " у 52. бр. за 1894. написао подужи чланак од нуних 5 стубаца нод наслоеом: „ ПеЛски иатријарх и пеЛска сржка иатријаршија". Исти је чланак написао г. Вукићевић као што рече на пронесене гласове, да ће поводом посете краља Александра у Цариграду, султан именовати за пећског патријарха српског митрополита у Београду. Г. Вукићевић можда је и заборавио на исти свој чланак, или ако га се сећа, за извесно га није прочитао пре но што је ночео да пише поменуту своју овогодишњу књижицу о нећској патријаршији. Иначе Да видимо дакле, ка7све је назоре имао г. Вукићевић 1894. о пећској патријаршији, те кад то сазнамо, моћи ћемо лакгае и правилније изрећи свој суд о поменутој овогодишњој његовој књижици о истој патријнршији. Г. Вукићевић изрекавши своје неверовање да ће бити истинит глас, да ће султан имеаовати српског београдског митрополита за нећског патријарха, ком гласу — рече — „многи повероваше и обрадоваше му се, шта вигае неки запеваше и славопоје у част честитоме падиши

у Цариграду", и изјавивши да све кад би био и истинит исти глас, „ми се нисмо кадри томе гласу ни мало зарадовати, ,јер од туда не би могле понићи никакве ни црквене ни народоносне користи ио српски народ у опште"— — „Пре свега некадашња пећска ерпска патријаршија и не поетоји данас у опште; њу је укинуо турски султан Мустафа Ш својим бератом од 11. Септ. 1766. год. Па кад не постоји пећска српска патријаршија, нема смисла, да се именује когод за пећског патријарха српског, а најмање .је позван турски султан у Цариграду, да подари таку илузорну титулу срнском митроиолиту у Београду. Било би испод достојанства срн. пр. цркве у кр. Србији, да њезин митрополит прими од турског султана ту ванредну почаст и милост, да може носити празну ТИТулу пећског патријарха српског!" 3 „Ако је до празне титуле стало, такову би титулу, да је потребно, могао подарити и сам краљ независне Србије своме архиепискону, као што је и цар аустријски патентом од 3. Дец. 1848. подарио титулу српског натријарха поглавици овостране срп. пр. цркве, арх. карловачком и митр. српском. Но од самих титула нема користи ни црква ни народ српски." „У целом свом осталом подручју задржала је српска пећска патријаргаија своју духовну власт све до 1766. када је од султана Мустафе ш. укинута, те све епископије које потпадаше под пећску српску патријаршију, пређоше од то доба под власт и јурисдикцију првобитне матере цркве, т. ј. цариградске патријар ити је" 4 — — — — „Варају се који мисле, да кад је један султан укинуо пећску патријаршију 1766. да је други може 1894. установити. јер султан и кад би хтео, не би данас у стању био то учинити." „Земљиште некадашње пећске патријаршије 3 А ко је 1667. обновио пећоку патри.јаршију, која ва пуних скоро 100 година не имађаше свога патријарха, него подложна беше архиепископу охридском? Зар није помоћу ведиког везира Соколовића, који није могао то учинити без пристанка султановог. Д. Р. 4 До св. Саве, рашка епископија — једина српска епископија — потпадала је под охридског архиепископа. Од св. Саве па све до 1766. потпадале су српске епископије под српског ирхиепископа односно иатријарха, те по томе нису могле ни потпадати под цариградског патријарха. Под њега су потпале тек од 1766. српске епископије у турској царевини. Д. Р.