Српски сион

С тр . 400.

(ЈРПСКИ сион

В р . 14.

еице на Сомбор и у Дал праздновахом св. влкм. Георгија 23. иерво службоју Божестеноју, иотом учреждением доволним. 25. На св. Марка евангелиста литију носили у Даљу. \ ј . И х ирсв. посјетили Г. генерала Мерш у Осек. 30. Три архимандрити: раковачкаго Никанора, крушедолскаго НикиФора, хоповскаго Захарију хажију арешчирал противленија ради наредби обчежителства Фрушкагорскаго. Наетавиће се.

Меморијал митрополита Павла Ненадовића од 24. Маја 1750. Лриопштио: А РАрхиеиископ карловачки и митрополит српски Павао Ненадовић, поставши 14. Јулија 1749. карловачким архиеиископом и српским митрополитом, пошто је од своје младости па све док није постао епискон карлштатски, бивао непрекидно у митрополијско-патријарашкој и народној служби прво код митронолита Мојсија Петровића и Бићентија Јовановића, а за тим код иатријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, то као викар, то као генерални викар и народни пуномоћник; нознавао је као мало ко црквене и народне потребе и тегобе. 0 тога, чим је сео на митрополијску столицу, није часио часа, него је одмах ириступио послу, које издавањем потребних правила и наредаба за свештенство и калуђере, а које тражењем лека и заштите код меродавних фактора против гонења православне цркве и српског народа од римске јерархије и мађарских власти. Оледеђи његов меморвјал, што га је поднео царици Марији Терезији 24. Маја 1750. уз навод народних тужаба, нека и он иослужи за доказ, какав је био митрополиг Павао Ненадовић. Псти гласи : Абие по получении сего Архиенископскаго достоинства в' себје крјепко закључих, не чрез тужби код В. В. или иних такових надлежателств, которија между народи јединија точију свари производити обичествујуг, но чрез

основателнаја предложенија, и воведение добраго поразумјенија и хармонии, ири славних комитатех и магистратех управо врачевание и ослабление премногим народним тужбам ис* прошати, обаче видитсја да сие мое смирение и долготерпјение, которое сему убогому народу (котори за кралевство Мафарско многија полезнија служби учинил) само непри.јатели ко изобрјетенију вјашчих гонении возбудило јест тако, да уже ради премногаго по всјак ден от различних страп приходјашчаго от напастеј вопља к Вашему Ц. к. В. кољенопреклоно прибјегнути прочее удержати се не могу. II ашче бесчисленаја ни јединим пером описатисја могушчаја гоненија, која многа приватнаја народа лица ради против их носимија злоби претерпјевајут молчанием прехожду, обаче прошу В. В. мње милостивјејше дозволити да в' прилагаемом фасцикулу или свежају, поне онија тежби, јаже народа сего во обшчествје касајутсја, за всевисочајше праведњејше видјение всеиокорњејше иредати дерзну. Всемилостивјејшаја земље Госпожа ! Сеј народ, коториј от начала даже досље, не точију противу вњешних непријателеј, но такожде противу внутрених малконтентов доволнија проти своего ко все свјетљејшему дому аустријскому неугасимаго благоговјенства показал, и котори ни в' најменшем пороцја невјерности обрјетаетсја; претерпјел бих и сија и јешче много вјашчшаја гоненија в величајшем смирении, јегда би вјеровати или знати могл, да В. В. удручение јего с равномјерием зрјеги может. Но понеже аустријское великодушие и љубов ко нравосудију во Вашем ц. к. Величествје совокуплена обрјетает, и признает, да гоненија јего ни Вогу праведному пријатно, ниже всевисочајшеј державје и обшчему добру, полезно бити может, занеже Бог всемогушчи из удрученија свјагообнаждених привидегии из насилованија напгего закона участников к унии, из всјакаго рода мученија и насилија, ни јединое благоговјение имати может, и понеже такожде всевисочајшеј державЈе и добру обшчему, многовјашчше на тшчегу бивает, јегда в' вољах и сердцах толико великаго народа иже ко отиравленију јединија благополучнија с Турчином брани не мало помошчи может, једино и повсе дневно сјегование и негодование прорашчало би, и ради особливаго интереса, сеј народ, јеже домовине и поља своја оставити,