Српски сион

О тр . 560.

СРПСКИ сион

Б р . 19.

ства споменутих катол. фондова и заклада ил ко је према спахилуку ма каквим уговором ваинтересован. 98. §. Управни одбор из своје средпне бира референта, којему плату одређује управни одбор. И бира дисциплинарни суд од 5 лида (§. 32.) (Наставиће се). Евгеније Јовановић епископ хса,рл1ггтатсхси од 1839. —1854. Д. Р. 5 (Свршетак.) Пошто смо навели XX писама Евгенијевих, навешћемо овде још и беседу говорену у Бечу при опелу владике темишварског Паншелејмона Живковиба, који је умро у Бечу за време епископских конФеренција, а сахрањен у ман. Раковцу. Иста гласи: Източи над -Б мертвецемт. слезв!, но уг&шиеи печали ради. Не забуди, лко н ^ств возврагцешн; и вму ползб1 не сотвориши, и себе шзлобиши. Сирах, 38, 16. 21. А на другом мјесту поју наши церковни пјевци: мира мертвнм -Б слезБ1 умирагопџЈМ-Б СуТБ ПрИЛИЧНББ Тако је. Видимо пред очвма нашима, нашу по образу божију созданију красогу, али безобразну, безславну, не имушчују вида о чудесе! Чудимо се сирјеч и боимо се смерти, као дјеца померчине, и како што не можемо сунцу, тако исто и смерти рједко кто управо у очи погледати може. Ако ли ираво разсудимо, само перва ноћ или тама, само перва на евјету бивша смерт, страх и трепет нам је праведно задати могла. После ноћи видимо зору, — али зору онога вјечнога дана, к коему путем смерти, нутем свое плоти идемо — изчекуемо као извјестну. Ч(Ж) воскрсетл мершвихг. Многи народи нерадо се дају на смерт и ономенути. Прошао је вели ориенталац за онога, кои је умрео — или ако хоће учтив да буде: поклонио је теби, вели, част свога живота коју није могао уживати; — други народи кад их запиташ: шта му ради умрши отац, каже: мој отац био је добаџ човјек.

Стари Греци за болесника очајанога говорили су : Нетреба му ништа више него бершљан , коим су сирјеч гробове украшавали. Ја %у из дружества человјеческог изаЛи, вели Плато. Стари Римљани за мертвога говорили су: живио је. Римљани и Греци имајући разне храмове посвјашчене то овоме, то ономе божеству, обаче смерти нису хотјели олтара начинити. Нашто, веле, да почитуемо смерт кад је неумолима? Истина, смерт је неумолима, но право рећи, баш сотим је благодјетелна, јер каково би на конец утјешение имао болестник или нешчастан човек или и старац ? Шта је човек овога свјета? Ако живот његов као њеку басну или њеку игру сматрамо, то су перва дјејствија те игре обично без свакога интереса; у другом и трећем дјејствију, наступе страсти и чворове завежу, остају ономе кои у петом дјејствију старости, добродјетел овај чвор разрјеши. Старост је такова рола, коју није тако лако играти. Било је људи, кои су говорили, да је и Сократ навалице дао се на смерт осудити, будући као старац от 70 љета почео је осећати да га силе тјелесне остављају. Старост није епоха великих дјела. Кога је судба за великог човјека опредјелила, тога јошче у младим љетима уводи она у храм чести. Слабост старости, изгубљена примчивост за чест и похвалу, нису магновенија у коима се похвала и слава заслужити може. Ханибал Сципио и у наша времена Наполеон јошче пређе 30 љета јесу чела своја лорберовим вјенцем увјенчали. Али и ипак сви желе дуго живити и при том млади остати, подобно једноме несрећноме, кои падне у воду, труди се човек свакојако противостати рјеки година. За гране за горње хвата се, да га рјека неотнесе, али бадава. Буди приправан на све. Срећа свога љубимца никада толико не подигне, да му не може одмах у другом магновенију више одузети, него му је икада дала. Не стрепи ни от једнога ненријатеља за то, што је силан, та најмање дјете може те живота лишити.