Српски сион

С тр . 568.

СРПСКИ СИОН

/ Б р . 19.

Т, одс. Б. §. 18, а са централне управе на саборски одбор саборским устројстом §. 22. сл. з. Но иренашањем права на прегледање, и на надирегледање рачуна, ниџ иренето и ираво на дисциплину. Дисциилгшар/Iа власт осшала је код конзишориуе и код М. Црквеног Савеша. Ако дакле административни који орган па и највиши, саборски одбор, мисли, да се према калуђерима треба дисциплинарно поступити, има то образложено духовној вла сти да пријави, која ће у том случају у своме делокругу поступити. Поеле овог стварног разлагаша, ваљда ће и оптужени чланови данашњег саборског одбора хтети увидети, да сабор. одбор над манастирскнм настојатељима нити има, нити може имати дисциплинарне власти, а најмање је пак има и може имати на основу једног мртвог параграФа, који у автономним уредбама више не важи. Позивати се дакле иа §. 18. одс. V. сл. Б. у кр. решкрипту од 1868. за доказ томе, да еаборски одбор има дисциплинарну власт над манастирским настојатељима; више је од површног познавања наших автономних уредаба. Још има једно место у автономним уредбама, на које се чланови саборског одбора радо позивају ради доказ;!, да они имају дисциплинарну власт над манастирским настојатељима. Место је то сл. г. §. 22. у саборском усгројству. Но на то место нозивати се, за доказ своје дисциплинарне власти, ирилично је детињасто. Ако но том месту саборски одбор има дисциплинарну власт над манастирским настојатељима, онда ју има и над епископима и над патријархом. Друго је надзиравати неко добро, а друго је опет надзиравати једну личност. Чланови саборског одбора су редовно та два појма збркали, те је и могло доћи услед тога од њихове стране до одређивања незаконите истраге против вршачког владике, и до дрског диктирања записничког укора српском патријарху. Сва три поступка непобитно цоказују

на мегаломанију чланова саборског одбора, који мисле, да њихов положај као такових чланова одговара ваљда положају министара у држави. Допуштати нак, да саборски одбор нема духовне власти, ал зато тврдити да је он на основу сл. г. §. 22. саборског устројства у економном погледу највиша власт, нбсурдно је, јер би у том случају манасторски настојатељи заједно са српским натријархом и епископатом митрополије карловачке били ишпани саборског одбора. Као што се дакле види, саборски одбор нема осим над фондовским чиновницима, над никим икакву власт, нити у административном, нити у економском ногледу. Оно мало власти што је на основу саборског устројства §. 29. над епархијским административним одборима има, имају прелазно, што еајбоље сведочи да автономне уредбе и немисле да од саборског одбора направе какву автономну власт. Саборског устројства §. 29. гласи: „Саборски одбор решава у другој, односно у трећој инстанцију у оним стварима, које спадају у делокруг епархијских административних одбора, све дотле, док се орган на ту цељ не установи". Манастирима саборски одбор није власт, он је за њих обичан манипулант, који има само дужности, а међу осталима на основу саборског устројства §. 22. сл. з. дужност, да манастирске рачуне надревидира и финалише, а подједно он контролира административан одбор, да ли је исти манастирске рачуне добро ревидирао. Разумљиво је негодовање данашњих чланова саборског одбора, којима у мегаломији њиховој дерогира то, да они буду циФершпиони. Саборски одбор није никаква власг! Саборски је одбор автономни манипулант, а од обичног се разликује у томе, што је њему поверена Фидејкомисијска контрола. Ту контролу он врши само на овај начин. Из поднесених му рачуна има да конштатује, да ли се манастирско имање добро обдржава, т. ј. има да нази, да се оно не