Српски сион

С тр . 746.

ОРПСКИ сион

БР. 26.

МИРОН ХТО МИЛОСТИ Е022СТ0Т СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ПАКРАЧКЕ ЕПИСКОП, австријско-императорског ор,дена гвоздене круне II. степена каваљер, благочаетивом и благовјерном клиру и народу богохраниме епархије евоје мир и благоелов моли од евемогућег и милоетивог Бога и Спаеа Иеуеа Хриета, а од емиреноети евоје шаље архипаетиреки поздрав и братеко цјеливање. Прародитељи наши, Адам и Ева, понијели су са собом из раја изгубљена дио свој заслужени, горки труд и муку крваву. Понијели су они дио тај не само за се, него и за цијело потомство своје, дакле и за нас, који смо сад у животу, и за оне који су живили прије нас, и који ће послије нас живити. Горки труд и муку крваву нити је човјек сам пронашао, нити сам од своје воље примио, него је Бог, за непослушност прародитеља наших, досуоди горки труд и муку крваву и прародитељима нашима, и потомству њиховом, као баштину из раја изгубљена. Та осуда Божја била је праведна а уједно и милостива по томе, што је добро пролазио, и што добро пролази и данас сваки онај, који се тој највишој осуди покорава вољно, и у зноју лица свога једе хљеб свој. Али, и ако имамо довољно разлога оплакивати и непослушност прародитеља наших и сладост изгубљена раја, то ипак несмијемо заборавити, да смо били дужни радити и бригу водити и у оно вријеме, док још нисмо били раја изгубили. Бог, чим је човјека створио и духом својим задахнуо, одмах је намјестио чопјека у тзрту едемском, да га ради и чува. Тако нам казује св. књига наша о постању свијета. Са животом дакле добио је човјек одмах и дужност да ради, и да бригу води, и зато живот и рад, рад тјелесни и душевни, иду једно с другим, и свако живи дужан је да ради, догод живи, као што нас о томе лијепо упућује и Премудри говорећи : „ Ради док си бкив, јер у гробу нема рада ни мишљења". Адам није радио ни чувао у рају, као што му је заповједио Бог и зато је осуђен на горки труд и муку крваву; па ни послије Адама род људски није у зноју лица свога јео хљеб спој онако, како је морао јести по пресуди Божјој, и зато је и страдавао љуто. Непослушан Адам изродио је и потомство непокорно, и невоља је у роду људском расла и расла, док није нарасла толика, да је морао на данашњи дан доћи на земљу Син Божји, да род људски измири с Богом и научи слушати Бога и живити како Бог заповиједа. Од Рождества Христова прошло је скоро двије хиљаде година. Па да ли ми живимо данас и радимо онако, како Бог хоће, и како је он одредио ? Узмимо за данас у рачун само осуду Божју, да у зноју лица свога Једемо хљеб свој и кажимо искрено : да ли сви вршимо ту од раја овамо најстарију заповијед Божју савјесно, да ли сви од срца радимо, да ли се сви радо знојимо? Ако хоћемо истину да кажемо, онда морамо признати, да многи и многи од нас нерадо ради, а још се нерадије зноји, шта више, морамо признати и то, да нас има и такових, који управо бјежимо од бриге и зноја и рада свакога. Бог што тражи од нас, не тражи за себе, него тражи за нас, за добро