Српски сион

Стр. 120. СРПСКИ сжон

машнија марви гдјекои пар, или продукта ка,коваго по њечто продајати. В сицевих убо случаех настојатељ не имјејај мирска вјерна служитеља, јемуже би дјело купованија и проданија вовјерити могл, принужден бивает на тоеже дјело намјестника или инаго брата употребити; или ашче би и имјел вјерна служитеља мир.јанина и чрез того би продајал и куповал, сим поступком не малое роптание и везадоволство причинил би у намјестника и братства, что болшее повјерение показует слузје мирјанину, неже братиам. На 7. Оие правило мњу на то устроено бити, да каждаго брата студодјејанију нрепона ноложитсја. Обаче ни сим жалаемое намјереније не получитсја: аз бо имјех пршшку искусити, да развратни и без вједјенија настојатеља, даде устроити два јединака кључа келејна, от нихже једин наложница јего держаше, а тјем она улучивши времја, ашче би он гдје и отсуствовал, в келију јего без всјакаго клопота вхождаше до јего возврашченија ожидајушчи. На 8. Оие нравило могло би набљудзтисја тогда 1. Ашче не би дјела икономическаја. частија препони полагали. Часто бо случаетсја да по 2 и 3 брата изсилаема бивајут на дјела, идјеже от утра до вечера пробављајут. 2. Ашче би настојател сам рачитељ бил чтенија и чтомое разумјевал. 3. Ашче би он могл всегда с братијами собиратиеја, и им Наставник и Учител бити: мнози бо сут во братвјах, иже ни добрје чести умјејут, а много менше чтомое разумјејут, а тјем первјее требје и нужно било би братију правилному чтенију научити таже чтомаја им толковати. По крајнеј убо мјерје добрЈе би било, да по дважди в седмицје собирајутсја. Но и сие без присуствија настојателева не носгоит. На 9. Набљуцением сего правила повод би подалсја братијам 1.) Да болше пекутсја о собственој користи, нежели о обшче.ј монастирстјеј, из нејаже вси нужднаја имјеем. 2.) Да братија навикнут глаголати: мое и твое, а сие ирокљато јест. 3) Да братија небрежливјее в церков на совершение правила приходјат, неже ниње: ибо извињатисја могли би тјем, јако во своеј части верта дјело имјеша. На 10. Да братијам не даетсја годишчна зовома диурна на купование одјејанија их, кромје 18 ф на разнија ситници јежегодно

Б р . 4.

дајатисја им имушчих, тое и Пречт. А. Е. Митроп. Апелаториум л. 1793. под 28. Оепт. торжествовани узаконил бје, кои закон в монастирех чрез њеколико љет и набљудаше-. сја. Но поздјее поводом тјем, что братија настојателем частаја неугодија творјаху в том, что једин требоваше доламу, или чурдију, други чизми, трети срачици и прочаЈа : не водможно бо бје оиредјелити времја, колико долго која риза служиги может, а тјем издвраној јединој, ишчет брат другују. Да би убо настојатели неугодију сему себје причинаемому предупредили, начаша сама оаредјеленују суму новцев, по возможности монастирја 60 до 70 80 и по 100 ф. в. в. вкуије спомјанутими 18 ф. јежегодно на одјело братијам дајати. Оирјеч во оних манастирех, в нихже менши приход от братскија кутии јест, болша мзда даетсја им, а идјеже болше в кутију припадаег, тамо меншују мзду они иолучајут. И тако воведесја во обичај то, да ниње по всјуду годишчна диурна даетсја им. Оејже пвоизволни обичај у њеких монахов тују причинил суету, что они таковија отличнија свилоју нодсгавленија имјејут ризи, јако их от Игуменов ничим разликовати мошчно јест, к тому финија шешири, от сомета келеиуши и свиленија носјат појаси, ни мало на то не внимајушче, что л. 1810. Аппелаториално закључено и по монастирем циркулирано бист, да братија точију от цајга келенуши и појаси јакоже и ризи не от цајга но от сукна то јест чое носити смјејут. Нужно убо било би раскошној суетје сеј строгим запрешчением нредупредити. 0 братској же кутии нижајшее јест мое примјечание сие: поелику в њу влагајутсја они новцп, ихже от јелеосјашченија и чтенија молитв над болними нрипадајут. Ашче би убо и сиј новци во обшчују казњу влагалисја, то не би добра сљедствија имјело: братија бо неби хотјели доброволно и усердно молитви совершати, но једва би тое нагнани и силоју творили, а тјем би народ видјев их нв усердное чтение, соблазиен из монастирја отходил. На 11. Пристојно и мошчно јест да. бра тиа внутр и вње монастирЈ'а во монашескол клобуцје ходјат; обаче јегда при дјелателех вес ден бавјатсја, или во удаленују вес либ > варош путешествујут, а наипаче јегда дож (. их под ведрим небом застанет, не сушчу бли ; ] ни дому ни кушчи, без шешира бити не возмогут.