Српски сион

(Јтг. 732. СРПСКИ СИ >Д В р 2^.

„БРАНКОВО К0Ј10", бр. 48. донело је овај поздрав Његовој Светости: С Л А В А ГЕОРГИЈУ БРАНКОВИЋУ ПАТРИ.ЈАРХУ СРПСКОМ ицем на Никољ-дан навршиће се пуних педесет година учитељске, свештеничке и архипастирске службе Његове Светости српског иатртлјарха Георгија Бранковсгћа. Пуних педесет година служи Он школи, цркви и просвети српској народној. Тих педесет година, још који дан, па ће припасти већ историји овостраног српског народа. Та наша народна историја проткана је дугом и тешком борбом, која се сутецајем разних прилика и неприлика свела била на то, да се одрже и очувају оне барем тековине, које му, — ако не већ и инако, а оно, дајбуди, по људском и божјем праву, — припадају; да се очува и уздржи самостална црква и школа његова. Свака борба тражи своје ироје. Ако, дакле, и у историји нашега народа потражимо ироје, који би попут оних у историјама других, великих народа, били прави носиоци њезини, — видећемо, да су ти наши ироји у највећој већини, иако митроносни митрополити и патријарси, били обични смртници, људи нзши, још увек сувише или доста блиски и данашњи, са свима оним особинама, које и ми сви у себи носимо. Омагљена, нерашчишћена, често слепа и пакосна близина посматрања, готова садашњица или пада и пузи у својој исхитреној задивљености или не да, да се запази у тима људима ни онај део, што њих бесмртнима а дела им непролазнима чини. То је она опћенита трагика, која извире из нас самих, а враћа се у жртвама наших виђенијих појединаца опет у нас, да нас и даље гризе, растаче и уништава. Свесни, дакле, о свему том не пишемо данас као јунаци на перу, већ као људи, што рагоборно траже мирну и поуздану истину, кад пишемо у славу Човека, који није ни песник ни божанство, није пророк ни књижевник, није краљ ни стратег, — него је човек. Славимо ироја као човека, у чијој садашњости има и део бесмртности. Славимо Га, што и из оне близине посматрања и из оне садашњице видимо већ до сада у Њега многа дела и заслуге, што ће му у историји овостраног Српства очувати светлу и непролазну успомену. Чини се, да се већ налазимо на почетку једнога времена, које ће да пречисти и све да сведе на реалну и праву меру, које ће да тражи рада и дела за доказ оне широке љубави, која се зове родољубље. На прагу смо, регби, препорођаја, који обележавају привидно најсупротније тежње, баш као оно у доба великог препорођаја народб,. Истина историјска биће у свему том најбоља судиља. С вером у ту истину управљамо данас и ми поглед наш на оно тихо и неумитно кретање, што људи зову културом народа и где се друкчијом мером мери, — тамо гледамо, где нема мајушности наше, и кличемо: Слава српском иатријарху Георгију Бранковићу! Уредник: Димитрије Руварац, протојереј.

Иадање а шткмпа: Српвве Манавтжрака Штшмраје у Ср Кардовцима. 777. 1905