Српски сион

бр. 6.

српски саон

сет. 185.

— Даље, седење у последњим клупама у скугшпини. Јавно иокајање. На питање моје, како „пријатељи" знају кад је који брат о<уђен, одговорила ми је једна назаренка, да то није ни тешко дознати. „Осуђеници обично ирви изл^зе из скупштине нре свију ; дакле пре него што и „иријатељи" излазе. Ако је мушки, снустио је главу, снуждио се. Нити он кога, нити њега ко почдравља. Ако је женскп, навукла је мараму на очи, погурила се и у ходу једва мили ; поздрава не говори, него када прође поред какве друге своје, као из дубљина нроговара: „шта | адиш, друго? А ми, њеве друге, гурамо једна другу и очима упозорујемо на преступпицу". Него имаде и тешких преступа, на ир. који учини грех противу Духа светог, или грех вапијући на небо. Такога грешника искључе са свим, да више никад не може скуиштину похађати. У брачним споровима такођер суде и расуђују. Један „правоверви" који се по смрти прве своје жене по други иут оже нио такођер са „правоверном" удовицом, живи непрестано у занетом одношају. Услед те несугласице тако му је тешко, да није могао а Да се не потужи једном своме неверном суседу. „То ниси видео чуда од језика што имаде та моја жена, да ме увек сапре пред старешинама у скувштиви. Више иута смо се тужакали и ја увек мислим, но сада ће суд мој бити и — опет парницу изгубим! Што да је њена реч увек старија?" По досада познатим изворима о назаренском учењу тог назарена нема више само две тајне т. ј. крштење и евхаристија. Но штак покајање у њиховој вери имаде чајвећу улогу и ако га не иризнају за тајну. Нека су „брат" или „сестра", „иријатељ" или „иријатељица" ма и најмање што згрешили, дужност им је неодложно престуи свој иријавити старешинама назаренским. Често иута бива и таких случа јева, да дотичпа у ствари и није крив али је учињена јавна саблазн и неко мора исиаштаги. Нека иослужи и за ово један пример : Н. Н. назаренка срете се са „неверним" човеком, како они наш народ називају. При сусрету том без икаквог

предумишљаја — како је стаза била узана — обгрли је човек еко струка и ословивши је: „како је Јело?" отиде даље. Видео то неки назарен и већ је брже боље пријавио старешинама. Назаренка буде осуђена због тога, јер веле они: „морала је она њему дати иовода!" Њиховом оку не може се омаћи никакав преступ у ближњега свога. Подозривим очима све они то прате и са неким душевним задовољством пријављују и своје најрођеније, а чисто им радост сија из очију када су кога могли дотерати дотче, да буде осуђен и да вспашта грехе. Но они се извињују тиме, да, ако ве пријави грешника, и сам греши, јер нокрива зло. Један мој парохијанин, који и сам беше негда назарен рече ми, да воде тачан спиогк свију оних који нохађају скупштину. и да код свачијега имена имају прибелележена зла и добра дела његова. Књигу ту држе у столу који стоји на средини скупштинске дворане, а којч инече служи као катедра за њихова „проповедника слова божјег" Та књига имаде важну улогу у њихову црквеноме животу. На основу оцен& које су у тој књизи прибележене, одабирају лица, која ће бити предложена за крштења. Крштењу безусловно претходи испит, који оглашени мора нред „владиком" назарензким да полаже. Одговори ли оглашени на сва питања без погрешке, тада је достојан крштења; не одговори ли он остаје и даље у реду оглашених. Н» питања — и ако су код свих „владика" тако рећи иста — ипак није кадар сваки оглашени да одговори! Вернима је са последицама искључења најстрожије забрањено саопштити и научити оглашене тим одговорима. Нека сваки ту мудрост својим соаственим умом и разумом докучи из читања' Светога Писма. Пошто је претходно сваки иснозедио и покајао грехе, које је у „неверији" починио: н. пр. ако је кога покрао, дужан је крадену ствар или вреднос? исте вратити дотичном и молити га за онроштење. Или ма какво зло да је учинио, дужан је то старешинама признати и из^ржатв епитимију, коју му они одредили буду. При руци ми је и ниже саопштавам једно покајничко нисмо,