Српски сион

»>Г. 12

СРПСКИ сион

С-ГР. 349.

што су од постанка. свога увијек пмале особиту неку у жпвоту нашег народа важност, тако су псто по згодном своме положењу у весељу и певољама, у срећи и несрећи, у добру и злу, остале непре сгапо у најјачој свези са народом; — и, као права народиа заведенија, у различитим тим случцјезииа биле су народу од велике користи и потребе, служећи му сад за особито средство душевног љеговог задовољства, а сад за једпно прибјежнште душевне њсгове Јтјехе. — Времена она, кад се темељ полагао овим народнпм задужбинама, била су времена срнског народног напретка; дани они, кад су посгале ове свете обители, били су дани праве побож ности србске, у којима су праотци наши задовоља вај\ћи се својом срећом и славом овога сеета, старали се н за вјечно блаженство дугаа своји онолико учинити, колико се онда учинити могло. Све што су год они онда радили у ондашњем животу своме, радили су зато, да душп својој мјеста код Вога задобију, а потомству своме оставе споменике и свједоке свога побожнога живота, на које ће се оно моћи увјек угледати, и сјећати, како се треба старати о себи и о вјечности својој. За душу су они сиротињу помагали, за душу су дјелили милостињу сљенима, кљастима и просјацима, за душу су зидали цркве, за душу подизали намастире, и њима богаге дарове поклањали, а покрај тога и овдје на земљи у народу свбме безсмртно име оставпли. Народне пам наше приновједке и песме казуЈу, да су наши краљеви, цареви и деспоти држали, да ништа велико, ништа знаменито, ништа богоугодно у животу своме нису учинили, ако нису за владе своје цркву коју сазкдали, или задужбину коју подигли; — а оне свете задужбине њиове, и свете књиге, које се овдје о њима читају, и данас нам ово свједоче, да су они доиста тако мислили, као што приповјетке и пјесме народне за њи казују. Можемо ли се ми у овом тренутку задржати, да нерекнемо: благо њиовим душама, које су у оваким љепим споменицима за земног свог живота своје задовољство налазиле, и које су у задовољству толе и на овоме свјету наиред осећале сладост онога блажепства, из кога сад на нас са онога свјеI а весело погледају, и нашем се овом светковању радују. — Али задужбине ове нису служиле на радост и весеље само онима, коц су их подизали, нити су служиле за средство побожности само онима, кои су се на њи у сретном своме животу угледали; — оне су пратиле парод наш и кроз пајжалосније и најсретније вјекове сињег робства његовога: и овдје су му оне бивале више пута једпа једина утјеха његова душевна, једна једина одбрана православне вјере његове, једна једина сила, која је кадра била дцдржати у народу побожне обичаје, и у њима чисти образ и нодобје славни његови предака. Јер кад смо од наши тирана и мучитеља код паши кућа највећма злоогављени и у побожном нашем народном животу пападани бивали; онда смо узнемиреној нашој савјести савјестног покоја, ожалошћеној нашој души душевне утјехе, уцвјељенож нашем срцу срдачнога мелема само овдје у овим свјетим задужбинама могли

тражити и налазити. Краљева намје, царева, и деспота ностало, нестало је њиова богатства и господства, и ништа нам из јавног жшота њиовога иза њи није остало, што би могли били очима гледати, и по чему би се могли били у тешкој нашој невољи њи опомињати; остале су нам само из побожиог домаћега живота њиовога о е једпе свете задужбине њиове, у коима смо се и онда, кад су најгрозније стрјеле у нравославну вјеру и иародност нашу са свију страна летиле, брат с бра!ом, иријатељ с пријатељем, друг с другом састајали, један другом се искрено јадиковали, са здруженик сузама један другоме тугу на срцу олакшавали, и тим начином одушевљавајући се сачували смо и вјеру од пропастп и себе у вјери и народности здраве читаве држали. То је било положење ови пародни аадужбина у животу народа. То је положење њино и парод у срцу своме увијек осјећао, и све до данас их, као једине видне остатке своЈе славне прошлости, попављао, бранио, и брижљиво сачувао. — Па и дан-дапас још нема ни једнога Србина, кои се неће оузама облити, кад прође кроз фрушко-гореке србске задужбине; и кад гледећи у њима сачуване остатке наше свете древиости, у себи може рећи: гле, ово је тјело цара Уроша, овоје кнеза Лазара, ово је рука мајке Ангелине, ово је тјело Сгефана Штиљановића, из ове је чаше пио Стефан као десаот иаш, нз ове кнез Лазар као цар наш, у овој хаљини погинуо на Косову, ову су митру деспоти наши носили на глави, из ове су се књиге Еигу молили; — онда се душа и срце на ново роди у њему за живот иарода свог срнског. — Запамтите дакле браћо православна! да су ови зидови тонли свједоци љубави и побожности наши свети краљева, царева, деснота и праотаца, и живи споменпци наше славне србске прошлости, кои су нам по највише помоглн, да свјест наше народности до данас у животу нашем цијелу сачувамо, и чисту од гуђе смјесе задржимо. - '(»Срп. Сион" 4. бр. о.г.) Овако рече митроносни Наканор о нашим манастирима, а отац Јова Магарашевић, једна права ништнца и незналица, који је изашао на глас код себи равних некад самосталаца а данас радикада, једино тиме, што је и њега обдарио Б>г добрии језиком и дрскошћу, те шупљим Фразама кљука своје присталице и испрсио се као нека политична величина; није се стидео јавно рећи нред шокадајом, да наши манастири нису данас расадници народне свссти, те да ће их он и његова братија већ уредити ! Он јадник, као што није за време свога школовања ништа на^чио, а ступавши у јаван живот, заночео је пискарати но новинама служећи се туђим мислима а својим Фразама, нит је знао нравни значај наших манастира, нити знао њихов правни одношај спрам државе, њихове привилегије и последице кад би се од њих одузело њихово имање, односно ко би га наследио, нити зна за наЈ - новиЈ'и „Нацрт за манастирску уредбу", што га Ј - е израдио данашњи радикалски саборски одбор, у коме се не вели оно, што је рекао поп Јова, имаде као што рекосмо то.