Српски сион

Стр. 506.

иГШЈЈЛЛ ^и\/а

жј»г» *-и

0 том се пречасноиста знања и извршења ради извештава. Из седнице прав. срп. светога архијерејокога Синода, држане у Карловцима, дана 20. маја (2. јунија 1906. године. Георгије с. р. Патријарх.

НЕЗВАНИЧНО. Максим Секулић архимандрит бездински. По БЕЈ1ЕШКАМА | ИлАРИЈОНА И ДОПУНАМА Д. Р. У разговору с нашим покојним братом Иларијоном, дошли смо једном ириликом на разговор о Максиму Секулићу, архимандриту бездинском, те ме је упозорио, да ако што нађем о њему, да прибедежим, јер и он купи грађу о њему. Средивши његову и своју прик\иљену грађу о њему, приступамо опису живота, рада и страдања Максимова. По својеручном запису Максимовом „В љето миробитиа 7258. от рождества же Христа Спаситеља мира 1750. месеца Марта 28. числа, индикга 13. круга солнечнаго 6., лунагоже круга 7 , љетнаго круга 19., основаниа 3., еаакти 18., царствујушчаго љетнаго слова Ц, нри благополучном царствовании Римских цареј и Императоров Г. Францишка I. и Г. Марии Терезии, правителствујушчу тогда Арзиеписконоким престолом Г. Иавлу Ненадовичу в Карловцје сирмијском, родилсја ја от родителеј благочестивих и православних отца именем Симеона и матере Ружи, в предјеље сирмијском обрјетајушчемсја мјестје Ириг зовомом, сушчем в подкрилии Фрушкиа Гори. Здје неостављају ја новизну наиисати, сие слишал ја от родителеј моих. Родихсја више означенаго дне в позниј вечер, и понеже слаб сиј, крестили мене абие, и до полуношчи здрав бих: от полуношчи же наидоша на мене Богиње тоја ношчи, и чрез 47 днеј и ношчеј нитко плачушча не слишал мене. Приспјевшу ми в возраст, дадоша ме учити се ту у Иригу код њекоего свјаш-

ченика именем Живана, славено-сербских писмен. В љетах јуности моеја разнијмв недуги страдах, Јако грозницеју тако и сердобо љом не мало времене проведох, а нотом случајно поплашившесја кони, и мене с коли сотроша толико, да не бје во мње цјелости от ног до глави, и једва в живих стахсја. Једин крат, јако дјете незнајушчее из чего падение может посљедовати и смерт, тровахеја с сичаном и велики тогда вред себи нанесох, јако и блрз смерти бјех, но Божиеју помшчију остахсја в живих. (Из овог се види, да су се жене још у Максимовом детинству мазале сириџиком.) 1760. Преепјевшу же 1760 љету, вдаша мја родители мои в монастир Ремету, не далече от мјеста моего рожденија, и вручиша њекоему јеромонаху Авраму, но в љето 1761. преставившемусја тому јеромонаху, нријат мја тогдашни обители тоја Игумен Г. Атанасиј Исаијевач, код коего посљедше јединадесет љег пребих". Други својеручни заиис Максимов гласи: „11о возведении бившаго монастира Бездина архимандрита Г. Герасима Адамовича на престол Енископии великаго књажества Трансилвании, по зактевании високонрео свјашчењејшаго и високодостојњејшаго Г. Иетра Иетровача, православнаго ишекопа темишварскаго и Линовскаго, с дозволением јего Екселенции Г. Мојсеја Путник, Архиепискона и митроиолита карловачкаго, ирамјешчев бих јако Архимандрит в мон. Бездин из мон. Раковца сушчаго во Сирмии, хотја и не по воље моеј било таковое премјешчение, обаче хотја послушниј син иоказатисја оцу и благодетељу моем горје помјанутом Г. Епископу. Моеже рождение Срем, варош Ириг, рожден сиј 1749. Марга 28. числа, (овде је Максим погрешно ставио 1749. у место 1750.) от онуди в мон. Ремету сушчиј в Сремје в Фрушкој горје придох љета 1760. гдје и книги славенској учихсја у старца моего игумена же бившаго Реметскаго Г. Атанасиа Исаијевича; иотом в 1764. Окт. 28. числа иостригох се в чин монашески Г. Данилом Богданзвичем, бившем тогда Арх. Митрополитским Ексархом а потом