Српски сион

— 15 —

јер га дочек и с тиме скопчане параде и Функције тако заморе, да му после није ни до чега. По нашем мњењу каноничке визитације морају бати скромније и гдавни смер им мора бита баш сама визитацаја, а нз помпезне иараде и бакљаде. А с друге стране такав свечан дочек стаје оног сиротог свештеника, кога та част занадне, силних новаца, јер хајде што мора дочекати епискона, али уз њега иде и свита од 5—6 људи, на онда у почаст високога и отменога госта, мора нозвати и мештане, те тако тај сиромах свештеник мора по 2 — 3 дана хранити по 20—30 особа, и то богатије, но што он обично са својом породицом живи, те му тако архијерејска носета место радости, постаје прави терег, јер трошак за исту чесго откида он од себе и своје иородице. Исто то важи и за црквене општине ; и ако тај терет општине лакше сноее, али и оне издају у таким приликама силан нозац на дочек, на илим-унације, бакљаде, барут, ручкове ит. д. гпто без нужде и озбиљне потребе само умањује општинску благајну. А блага реч архијерејска која тјм приликом и свештенику и општини у део падие, пружа можда медема на душу, али празнину џена и касе није у сгању исиунити". На ово умствовање — које као што рекосмо усвајамо и одобравамо — имамо ириметити само ово: истина, дочек свога владике приликом каноничне визитацнје стаје лепу свотицу новаца дотичног свештеника, код кога одседне, али не треба заборавити ни то, да како су данашњим даном наше високопреосвећене г. г. владике доста добро наплаћене, да они мање зише свугди надокнаде издатак и свештенику и опшгини, првоме што богато награде децу где их има и млађе, а другој шго богато учине прилог или цркви или месној сиротињи. У осталом, нема данас код нас бар у дољним крајевима тако сиромашног свештеника или општине, које не би могле пешто и жртвовати на дочек свога владике. Па кад се проте „свечано" дочекују, за што се не би могли и владике! Ну, да се и тај приговор отклони, и ми бисмо били за то, да се каноничне визитације обављају без великих помпи,

и да се тачзо и савесно обави визитација, јер није баш велики број окружних протоцрезвитера, који савесно обављају своје визитације, те дијецезан и не може знати нраво стање у свој )ј дијецези. Кад би се сазнало, како се строго обављају каноничае визчтације, узео би се мало боље у памет и парох и нрота а и опшгиаа, те би све мање баао радакала и полова и оашгина. Не давао је један бешеновчанин довикнуо своме појки на страначком збору: да тако говориш у црквч, као овце, боље ба урадио. А и маоги би радикалски иредсвдницл и гугори цијукаули и дошли с оне странз браве. Али ако ико, оно Ви госаодо самосгалск к и радикалска, не можете с основом и правом нребацивати нашим еписконима, што их народ ари њиховом доласку свечано дочекује. А не можете с тога, што Ва допушгате, да народ Ваше прваке с помпом дочекује. Та ко се не сећа оног помнезног дочека радикалсклх кандидата по Угарској, на и оног разбацизања цвећа у сред зиме пред „вожда" и „доФена". Па не излази ли ово последње време скоро у сваком броју и „Заставе" и „Србобрана" опширни оииси, како народ с помаом дочекује и испрака народне миљенике, а један се народни поно у Глини тако том прилижом раздрагао, да је у свом восторгу довикнуо кандидагу не Србину — „Благословен грјади во имја Господње", и ако је исти братац још не давно — пре коалиције — био највећи противник српству у Хрватској и Далмацији. У осталом, радикалски саборски одбор за ове 4 године своје владавине, издао је грдне своте из Фонда на оправке и зидање епископских зграда, и то не ваљда за љубав Харминца и његових иатрона, него да и видно покаже, да је и он за то, да наши еиискони имају пристојне резидецције. Да ли је који веселпик том нриликом и мало „лизнуо меда"; то не спада озамо. Главно је, да је он у том ногледу био и сувише издашан, издашнији него сви досадашњи саб. одбори. Жеља радикалска да наши епископи што сјајније живе, огледа се и у писму нокој-