Српски сион

С тр. 18.

проиашћу, ако се још за времена не вратимо са оиаснога пута, камо смо заншли заведеии лажним идејама модерних аностола данашњега доба одстунајући све већма од правога пута, који је Богом одређен и Христом означен. Век у коме жпвимо и поред све своје величине болује и иропада. Свуда се оиажа неко незадовољство и нека узрујаност. Онћа раздраженост и неспокојство, туга и брЕиа завладала је евуда. Сиромашнији сталеж је незадовољан са својим стањем, па непрестано ропта на судбину своју. Али нису ни имућнији задовољни. Једно мучи болесна јагма за имањем, положајем и славом, а друго мори изможденост у тој грозничавој трцп. Цело човештво изгледа утруђено и малаксало, као да се уморило од наглога напредовања на свим пољима. Несрећа и незадовољство појединаца и породица, прешло је свакако и на цело друштво. Стубови, на којима је досад почивао строј модернога друштва, знатно су пољуљани и један јачи потрес, па ће се та зграда у рушевине претворити. Врлине које су некад хришћане красиле нестају. ГЈојмови, као што су: некористољубље, самопожртвовање, благодарност, великодушност прелазе помало у заборав и иостају све ређима и неаознатнјима. Напротив све оно, што је по учвњу моралиста у свих народа грех био и осуђивао се, сматра се данас уветом наиретка. Не цени се и не уважава више човек са своје племенитости, чврстоће карактера и у опће са унутарње вредности, него се хвали и узноси оно, што је спољашње и пропадљиво на човеку. Нема впше идеализма. Крв у нашем телу, као да је неким отровом заражена, те осећамо неки нритисак, који нам не да да летимо, него нас руши и за земљу везује. Много пати друштво од те заразе и не може никаквим реформама, да се од тога опрости, јер су ране наше дубоке и велике. На многим местима покушава се, да се недостатак унутарње среће накнади бољим законима и установама, сјајем снољашњостп, раскошном модом и нустим уживањем овога света земаљског, као да је већ заборавио овај свет, да срећа никад не зависи од спољашњих прилика, већ је она излив унутарње хармоније душе човечије. Извесно је дакле толико, да нам ни државник ни војсковођа ни уметник ни привредник не може толико помоћи данас, као сигуран један лечник за наше духовне боље. Чудновато, како је сличан овај век у коме живимо, ономе поквареном добу, када се Христос родио. Исте су болести, исте су ране на телу друштвеном и сад као и онда. Јер шта видимо? Видимо исто такав јад и невољу друштвену на социјалном пољу; — видимо исто такав разврат у животу, какав је био и онда, — оиажамо исто такво обожавање материје, као и онда, — што су све тужни знаци назатка моралне свести и весници пропадања. Променуле су се само спољашње прилике, којима су се ови тужни појави моралнога онадања прилагодили, слика је дакле иста као и некад, само што је оквир други. И ми све то видимо и осећамо, уздишемо и јадикујемо због тога, шта више и осуђујемо данашње прилике, али да се освестимо и да одважно устанемо и дубоко у ране засечемо, нити умемо, нити хоћемо. Не тражимо лека, који је једино кадар дати нове животне снаге учмалости оићој, а овамо свн предосећамо, да идемо великим променама и тешким временима на сусрет, Треба нам нове снаге и нова живота! Где ћемо то наћи? Онде, где то нађосмо и пре двадесет векова. У оној чудној сили стваралачкој, која се у еванђелију налази. Јеванђеоска истина треба да нам сијне и обасја живот наш, да бисмо се уверили, да смо се до сада варали,