Српски сион

С тр . 116.

СРДСКМ сИон

Бр. В.

Бблнаку јаоенова дрвета са такозваним Албуловим салашом; од занада граничи са прудом Раренш код хатара Попова Бара, и напо1 ^ слетку од севера преаа Банла^Ј налази се хатар Јаблан и месту прицадајући крст. Цела поврпшна овог манастиреког терена — са ораницама, ливадама, пашњаком, шумои и једном великом дужи од мочвари, о.ада кестом, на коме стоје куће паргошких прњавораца и сама манастирска зграда, — износи 2863 јутра 738 Ц хвати. Осии овог терена поседује манастир још и један виноград од 40 мотака, не на свом сопсгвеном земљшпгу, него на вршачкој нланини такозваној М&јдан, одакле се вино унотребљу.је делом за манастирску потребу, а делом се источн у манастирској гостиони. Пречасни настојатељ манастира Партоша је додуше у свом извештају од 11 фебр. 1771. овај виноград установио на 18 мотика, а празан простор од 22 мотике, које нрипада винограду, није навео. Најглавнија економија манастира састоји се у сточарству, као што је то у опису од 11. фебр. 1771. наведено, и у обрађивању ноља, да би се могли исхранити калу|ери и 29 особа, које су у служби, те да би се могли дочекивати чести гости. 57 прњавораца мавастира Партоша били су као и други нрњаворца ослебођени, и обављали су за манастир недељно један дан кулука, који су за награду свога труда тражили на аонашком земљишту средстава за. живот. IV. Шанаетира Војловице. Цво терен манастира Бојловице, који је пре био у панчевачком диштрикгу, сад пак лежи у војничком насељеничком округу, има за одређење свога положаја и својих граннца ове хатаре, и то: „од западно-јужне стране иочиње се код стражаре, која се налази на дунавској обали, и оближњег кривудавог залива звано г Којина Рвеница, одакле се онда простире поред Тополе до умке Пландишге, те до обележног камена Диачка Умка према западу, одатле иде права северна линија кроз шуму на хатар тако звани Водица, те брестово или јасенско дрво, преко неколико умки на обележни камен тако звани Бегов Камен, до јарка Наделе, поред кога се простире граница до хатара

званог Јефтина Умка, и одатле према истоку до мале умке која се налази више шуме све до обележног камена, који се налази између манастира и Отарчева, одакле се онда пружа преко мочвари на Поњавицу и ту укопан обележни камев, те онда поред Поњаваце све до Дунава". Цела површина аанастирског терена, са ораницама, њивама, пашњаком, шумом, те манастирскин земљиппек (изузев тршћак и мочвар) износи по плану од године 1765. но комисији сачињеном, око 1153 јутра и 711[^ хваги. Да је манастир Војловица овај терен, а особито унутар својих граница налазећу се шуму од вајкадашњих времена поседовао и уживао, доказују следеће околности, које су се ту збиле, наиме: Догодило се, да је године 1755. 12. Јунија била изаслана једна комисија за иснитивање манастирског терена, у којој су били тадањи панчевачки сада нак лугошки унравитељ диштрикта Киол и Арпек, те је — уз призвање покојног игумана Пајсија Милутиновића, те јеромонаха Авакума, Теодосија, Никодима, Нићифора и старих људи из суседних места, као из Отарчева: Огоја Миловановић, Субота Доганчија, Стојко Тадејић, Веселин Ђуричић, Јован Грозданић, и из Панчева: Петар Корчаговић, Сава Дугачки, Јован Каоамаџија и Максим Теодоровић — установљено, да је манастир целу иовршину терена, како је овде означена, од вајкадашњих времена поседовао, те је манастир по томе опет остављен у мирном поседу свом. Године 1759. 23. Јунија дођоше опет г. г.; Бранденбург, дворски и административни саветник, Маленица Јосим темишварски варошки судац и нрезидијални настојник и Никола Несторовић вршачки обркнез, који су поново призвали Пајсија Милутиновића тадањег игумана и јеромонахе Авакума, Теодосија, Никодима и Нићифора, те из Старчева житеље Стоју Миловановића, Суботу Доганчију, Отојка Тадејића, Веселина Ђуричића и Панчевце: Петра Корчаговића и Јована Капамадију, те су пронашли, да је манастир цео терен са тако означеним границама скупа са риболовом Топола од вајкадашњих времена уживао. Пошто је дакле манастир био у мирном поседу свога земљишта, дође 5. маја 1765. г.