Српски сион

С тр . 450.

СРПСКИ сион

бр. 2§,

У уторак 17. (30.) јулија у 11 и '/ 2 сахати пре подне, вспустио је своју племениту и напаћену душу Патријарх српски Георгије БранковиЛ, примивши пре тога св. причест. Смрћу Патријарха Георгија завијен је патријарашки престо у црно, и то завијен је у црно баш онда, кад је требао да сјаје, као што је сјао за његова патријарховања. Црни се облаци одавно надвијају над патријарашким престолом. а данас понајвећма, који облаци на жалост не долазише толико с туђивске стране, као што некад на њега долазише, и које српски митрополит-патријарх уз помоћ и слогу народну одбијаше од њега и очуваше га кроз 217 година, него долазише са српске стране, — од несрпских назови српских синова — који примивши на себе улогу некадашњих нападача на њега, радише и дозвољеним и недозвољеним срествима да га понизе, осрамоте и углед му и значај омаловаже. И кад то постигну, да онда заседне на њему мрак у место светлости. И Патријарх ТЈеоргије свестан своје заклетве и дужности, снажно одбијаше од патријарашког престола све оне стреле и буре, наперене и против патријарашког престола и против њега. Он до последњег часа свога живота, не даде се ни помести ни поплашити, него држаше чврсто у својим снажним старачким рукама крму, да не удари о стену, и остави црквени народни брод на сред пучине морске у онаквом стању, каквог га је примио, кад му се већ не даде, да га што боље учврсти и удеси, да га последник његов или сретно доведе у тихо и мирно пристаниште — што се њему не даде, — или да га вољно или невољно пусти бесним валима, да га раз лупају и створе друго Косово и на црквено-народно-просветном пољу. Ако је у Српству било људи, који у Патријарху Георгију нису били у стању да опазе ову његову значајну врлину и заслугу, и који су били мање вигпе равнодушни према оним бесомучним и ђаволско измишљеним нападајима не толико на његову личност — нападаји на његову личност били су само варка, да се не види прави смер и циљ, зашто се нашло проданих и покварених душа, — него на саму нашу цркву ; народ ће то увидети тек у будућвости, ако не дај Боже заседне на патријарашки престо архијереј, који не ће хтети, знати или смети аопут Патријарха Георгија равнати крмилом црквеног и народног брода На оне пак несретне српске сивове, који из личних побуда, рачуна, злобе и пакости, посредно или непосредно узбуркаваше вале на брод црквено народни, није вредво овде ни да се осврнемо. Ако не на њима, а оно ће се осветити на њиховој деци и унучадима сви они недостојни и издајнички нападаји на српског Патријарха Георгија , и што се није могао због њихове кривице привести брод наше црквено народне зграде у тихо и мирно пристаниште. Патријарх Георгије отишао је Богу на истину. Отишао је с болном душом и рањеним срцем, што му се за живота не само од познатих народних пропалица моралних и материјалних, који живе од безазлености нашег народа; него и од оних, које је он изнео на површину, и којима је толико добра чинио, враћало добро са злим, и огорчавали му живот. Својим пак животом и радом, о којима ће моћи тек историја изрећи праведан суд, слободно можемо рећи, обезбедио је себи име у историји карловачке Митрополије, које ће понајвећим ејајем светити уз Арсен патријархе, митрополите Викентија, Мојсеја, Викентија, Павла, Викентија и Стефана