Српски технички лист

СТРАНА 86.

јалним по шаблони наше социјалне политике; српски раденик привредник, као члан занатлиског удружења, заборавља да му је у рукама јаче оружије којим би могао да сам узвиси, и сам да учврсти социјални положај свој и заборавља, да га то оружије само дотле неће издати, док се својим занатлиским удружењем не удали са стварног земљишта, Т. ј, српски занатлија 3аборавља, да занатлиском удружењу као удружењу прпвредника српских може да буде искључиво само овај задатак: да гаји техничке врлине и техничке способности у занатлији, да те техничке врлине и способности шири у што већем кругу српских занатлија и да подигне на највећу висину техничког савршенства занате у Орбији, како би са те висине, српски раденик привредник у стању био, својом техничком и уметничком способношћу да. успешно конкурише занатлији у осталом културном свету. На тај начин српски занатлија стекао би истинито поштовање најпре у самоме Бругу свога удружења, па затим, само би по себи дошло признање у ширем кругу свега српског друштва.

Али на жалост, та идеја, као што рекох изгледа да је прогутана нашом домаћом политиком; политички шпекуланти у капуту занатлије, већ проповедају како је за српског занатлију једини спас тај, да од српског занатлиског удружења мора да буде нека четврта партија у Србији.

Та жеља тих политичара занатлија подсећа ме на оне западњачке Фидовофе, који ратбоше хоће да користе доказујући, да свет није читав без четврте димензије.

Ипак свеснији“ део српских раденика и привредника увиђају опасност која иде отуда што српско занатлиско удружење прети да пође странпутицом, п у толико радосније п пуном надом они поздрављају, уједињење највиших снага наше технике, уједињење српских инжењера као вође привредника на пољу српске технике и српске индустрије.

И ти српски раденипи привредници у тој својој нади нису се превариди: јер и српски инжењер уједињен, пстиче у првом реду питање о свом социјалном положају, али удружен српски инжењер приступиће решењу тога питања правилним путем и претходиће на тај начпн добрим примером ономе српском раденику привреднику у кога српеки пнжењер гледа непосредног извршиоца своје стручне замисли.

Удружење српских инжењера прокрчиће пут к социјалном положају српског инжењера, стављајући себи као свету дужност ову: да богатство науке и уметности увећа, да примену науке и уметности у практичном животу шири, да се корист од науке и уметности умноже и тиме да припомогне јачању, успевању и напретку свега српског друштва.

Истина, да је тај овако назначени пут, којим ће српски инжењер поћи, да у друштву постигне онај заслужени положај кога одавна већ ужива свугди у културноме свету, пут тежак, пут пуног пожртвовања, али то је и једини пут који к циљу води!

Да би то могли увидети нужно је, само поћи са овог питања: какво мнење има данас још маса нашег народа, о наукама и задатцима инжењерским — какву

· пажњу поклања данас још маса нашег народа, наукама

и задатцима инжењерским 2

На то питање, модим дозводите ми да дам одговора у краткој, али драстичној сатири:

Неки од старијих поштов. професора. српских, који међу одличним овим збором има велики број својих некадањих ђака, кад сам га једном запитао, зашто је своју инжењерску струку заменио професорском рекао ми је:

ГОВОР Г. ТОШЕ СЕЛЕСКОВИЋА 9. ЈУНА 1891. 17. НА СКУПУ У КРАГУЈЕВЦУ Број 6. и 7

код нас у Србији, кад се појам; „рђав човек“ блато деФинише онда излази реч инжењер.

Да је тај поштовани наш стари учитељ у тој сатири исказао неку горњу истину, доказује нам већи мњење које о инжењерима курзира у самом крилу нашег народног представништва у коме се приликом најновије дебате о инжењерским додатцима могло чути овај разговор: „Небринвн за инжењера, он има и зна начина да себи и дупли додатак наплаћује,“

Народ дакле, не само да сву моралпу моћ, сву науку инжењерову своди на неку умешност ипжењерову у себичном наплаћивању своје „вештине“ него, — што је много жалосније по инжењерску струку, код нас народ такову претпоставку и санкционише,

Али не треба ићи далеко међ народ, ево, поглед на нашу политичку журнадистику учи пас, како се а јавном мнењу сатира нашег поштов. старог учитељу облпстињава. Не радиш ли као инжењер онако како то умна инсппрација каквог новинарског шкрабала, схваћа и партиска његова страст захтева, онда си радио рђаво, ти онда буди колико хоћеш дубоко убеђен о чисту своју савест п частан свој рад, јавно те гласило износи целом свету као несавесног, неваљалог човека.

Добивши овакав истинити одговор на питање; какво мнење вреди у нашем народу о позиву инжењерском, ваља сада ићи корак унапред и запитати одкуд то таково мнење у народуг Нека ми је дозвољено и на то шштање кратко да одговорим.

Наш народ не спада још у ред културних народа, бар оне кудтуре коју замишља образовани српски инжењер. Народ наш налази се у свом кудтурном развићу на прелазу двеју периода на прелазу перподе, које ћу краткоће ради, да назовем практичним дефиницијама, професора Кешеаих'а пернода „натуризма“, п перподе „манганизма“, а то укратко речено значи:

Перпода у којој је у народу нашем владао правац који верује; верује, да све што постоји п све што се креће, да то постоји и да се то креће по благовољном али по неки пута и ћудљивом наређењу неке неприступачне судбине.

Ако ти је добро кисмет ти је добар !

Ако ти је рђаво кисмет ти је такав!

Дакле на прелазу низ те периоде натуризма у периоду манганизма т.ј. периоде у којој влада правац не више веровања — него убеђења; убеђење, да све што постоји и све што се креће, постоји и креће се по строгим непроменљивим законима природним, али закони који су човеку озбиљним својим радом приступачни, 32кони које човек, пошто их упозна може да употреби на своју корист, на корист свог уживања, на корист своје одбране, укратко корист свог напретка,

На томе прелазу културног развића нашег народа из доба „натуризма“ или „веровања“ (коме је карактеристика: Фаталистичко долче Фар њијенте) у доба „манганизма“ или „убеђења“ и „сазнавања“ (коме је карактеристика: свесна и неуморна борба за што бољи опстанак, прорачуњен рад, у незауставимом напретку), натуристички су атрибути у маси нашег народа још толико снажни а “манганистичан“ дух, још тако слабо развијен, да се не треба чудити ако српски инжењер, као најотменији носилац правца убеђења — иди као што би Рело казао: најотменији посплац манганизма, буде примљен у маси нашег народа као нека врста противника.

Маса нашег народа још непојима манганизам српског инжењера, т.ј. непојима његову моћ, којом српски инжењер сазнаје п влада природним законима непо-