Српски технички лист

СТРАНА 188.

ШРИЈЕНСКИ ОБЗПРИ ПРИ УКРШТАЊУ ВОДОВОДНИХ ЦЕВИ (0 КАНАЛИМА

БРОЈ 0.

пропуштати. О тога је игијенско правило, да се цеви не спроводе каналима, а где се то не може избећи, или где би обилажење стало великих жртава, ту се, истина, спроводе самим отвором канала, али тако, да течна садржина његова, не може доспети до зидова и спојева цеви.

6. Водоводне цеви не спроводе се табаном канала и попречке ни с тога, што би стварала успор или застој у отицању каналске садржине, па би се па таким местима развило труљење и распадање органских материја — дакле прилике, којих се и игијепа и техника веома боји и клони.

7. Најпосле тежи игијена и за тим, да грађанство што више и што радије употребљује ону воду, коју му она препоручи, а то нв би било, кад би се водоводне цеви спровеле кроз

· нечистоћу и људску поган. Грађанство би пре тражило и лошију воду, само да не мора пити ону, која је пролавила кроз поган — ма и најбољим цевима. —

То су у главноме мисли, које сам у моме чланку изложио и расветлио. Ко се иоле бави питањима о грађењу водовода, мораће признати, да ни ови пазори, ни објашњења ни потврде њихове нису ни нови, ни моји. Сва та питања решена су већ одавна у физици, механици, хемији, игијени т другим струкама, и ја сам их сабрао и поновио само с тога, што сам већ по својој спреми и своме положају био на то приморан. Истакло се било акутно питање: «СОмеју ли се водоводне цеви спроводити кроз канале, који воде нечистоћу и поган, или треба то избегавати»;... повела се жестока распра између публике, новинара, варошког физиката и Главног Сан. Савета с једне, а водоводне комисије (односно Општинског Суда) с друге стране: — па да образложим то питање, и да кажем, које становиште ја заузимам, изнео сам принципе, којих се данашња научна и практична игијена држи, и које би ваљало и у нас усвојити. То ми је, мислим, била дужност и као представнику те струке на Великој Школи и као грађашану; — јер да нисам то учинио, могло би ми се о правом пребацити, да се не интересујем за прве и пајважније услове нашега здравља; да не пратим развој тако знатне установе наше јавне игијене.

На жалост, тај мој чланак није се схватио као глас искреног саветника, него се ето тумачи и представља као дело најниже врсте — и по мотиву и по изради. Председник водоводне комисије г. Н. Стаменковић, професор Велике Школе, одговара на њ у 4 броју овога листа — што му ја не замерам, и што му је, у осталом, и дужност налагала — али је тај одговор и по облику и по садржини тако чудне нарави,

да му је доиста веома тешко наћи мотива и основа у хладном, озбиљном, научном и знаб лачком процењивању и критиковању онога, што, је у моме чланку било изложено. То је тако јасно и тако у очи пада, да ја управо не бих ни морао г. Стаменковићу лично одговарати. Довољно би било, да само стручне читаоце упутим на оно, што је он сам рекао о томе чланку; на оно, што је љично његово у томе одговору, па да смо одмах готови. Видети човека без

7. при лар . Паре стручне спреме, без бистра погледа и разлико-

вања; без свежа, окретна и снажна духа; без сине је Ма он снаге и непосредпости у речи и изразу, где на

научне разлоге одговара шалом — тобожњим вицом и сатиром —: то је доиста — да се благо изразим — и одвратно и смешно, Све да

је ово питање згодна прилика за несташлук и вицловање, виц и сатира одговарају душевној конституцији г. Стаменковића исто онако, као што би му „лаком и витком телу приличило, да, представља какву“ балбрину.... па према, томе је, наравно, и ефекат. Морао би имати неки особити укус. коме би се така представа допадала, и ко би таком предестављачу одобравао и пљескао.... нарочито кад би уз то још и помишљао, да је на позорници не само г. Стамепговић, него и професор Велике Школе у истом лицу.

Али иако је г. Стаменковић својом «оштром сатиром» циљ промашио, и сам себе смртно ранио (а у неком смислу баш и обесмртио....), ипак со није са свим изгубио. Где год није требало знања и духа мне:о другог нечега... а нарочито широкв савести — ту је г. Стаменковић већ много окретнији, па и срећнији. Успео је, да на чистину баци неке сенке, које је теже прозрети, па ако се у те сенке не унесе праве светлости, остаће много што-шта у тами и необјашњено, и лашће — може бити — мени на терет. С тога се ипак морам и лично на г. Стаменковића осврнути, и ако сам с почетка мислио, да се њим што мање бавим. Пе иде друкче и ако ми је то одвратно, нарочито с тога, што том приликом и уз најбољу вољу пе ћу моћи избећи неке изразе, које ја нисам навикао да употребим, а који ће одговарати истини.

Већ на мотиве и постанак мога чланка и на цео онај спор са, варошким Физикатом и Главним Санит. Саветом баца г. Стаменковић неку сумњу. Њему је чисто и јасно, па јавно тврди, да сам ја «руковођен неким другим а не хигијенским обзирима покушао да створим једно важно хигијенско питање», да сам ја то питање покренуо, па да сам «предузимао и неке кораке, да. своје милељење и своје теорије саннцимонишем и озваничим".... — а то је намерно подметање и недостојно сумњичење. Бар г. Ста-

Баје “и

|

="