Српски технички лист

БРОЈ 47.

У Београд; 25. Новембра 1907. год.

ХУШ ГОД

СРПОНИ

ТЕХНИЧКИ ЛИб!

ОРГАН УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ИНЖЕЊЕРА И АРХИТЕКТА.

Наше саобраћајне прилике

И.

У првом чланку под овим наслово г изнели смо неколико опажања из железничко саобраћајне струке код нас. Чланак је наишао на добар пријем међу читаоцима, нарочито међу трговцима што је у осталом потпуно и заслужио; јер смо у чланку били изнели неколико истина у нај искренијој намери, да допринесемо да се наше железничко саобраћајно особље крене у напред. Изнели смо као главну мисао, да подмладак саобраћајног особља треба поставити на виши ступањ образовања и осигурати га и материјално обезбедити га од оних недаћа, које у опште сналазе српско чиновништво услед политичке борбе.

Јасно и разговетно износити истину није никад незахвалан посао, и ако доноси собом у првим тренутцима готово увек непријатности. Изнесене истине биле су непријатне понеким вишим саобраћајним чиновницима наше дирекције. То је нашло одушке у једном напису у Трговинском Гласнику бр. 228 што је опет било нами непријатно Непријатно нам је било, што је баш један од највиших саобраћајних чиновника потрчао да брже боље потврди наше мишљење, да доиста по неки виши саобраћа ни чиновн ци не располажу бог— зна каквим општим образовањем. Јер господин, уместо да примик срцу нашу искрену намеру и да и од своје стране допринесе бољитку саобраћајног особља, он напада читав други ред чиновништва, напада инжењере, који по свом оп':тем образовању стоје далеко изнад многих не само у дирекцији, но и у целој државној хијерархији; он чини медвеђу услугу и свом бившем и сада-

шњем директору; дакле пише оно што несамо_

да није требало писати, већ што није ни хтео. И његов садашњи директор и инжењери железничке дирекције умеће се бранити и од бранити, с тога се ми око тога нећемо задржати, в>ћ ћемо опет у најискренијој намери продужити наша размишљања.

Радити један посао скоро двадесет илет година, као што то чине наши старији железничари, па за то време не унети у струку своју ништа савремено, ништа напредно; то се неможе ничим правдати. И у субалтерном положају, у каквом су досад билн наши старији железничари, може се много учинити, кад се има духа ипрегаоштва, кад је човек дорастао своме послу и кад се зна, да су железничари у саобраћајној служби били и пре аи сад су „све и сва“. — Што се. на против поред свега толиког утицаја на железничко саобраћајну службу, остало на лримитивном ступњу, на ономе како им је од француског друштва остало, знак је: да то људи нису дорасли своме послу,и нису могли повести своју струку напред, као што се ти од њих могло с правом очекивати. — Нек нам се не замери, што ми ову ствар крстимо правим именом. Од нас је далекс помисао и намера, да ма кога вређамо. Не, ми смо дужни да кажемо истину и да одамо признање оној малој групи железничара, који су хтели а можда и могли нешто створити, да су били у подеснијој прилици.

На нашој се железници од првих дана државне управе, зацарила нетрпељивост и бојазан од напретка. Ову нетрпељивост и бојазан потпомогао је готово директно и сам закон о уређењу железничке дирекције. Својим одредбама закон је искључио сваку утакмицу а с овом отворио широко поље нетрпљивости, сплеткаш њу и осталим одликама људи недовољног општег образовања.

Људи обичне памети, без велике стручне. а често и без икакве школске спреме, дотерују по одредбама овог закона до високих положаја у служби само акосу у служби провелиизвесно одређено време У оваквим приликама зацело не може бити говора ни о утакмици ни о слободној иницијативи. Нит се може развити тежња и воља за усавршавањем и корачањем унапред. Ни