Српски технички лист

— 174 —

тиве и шина се под тим теретом повије, је разбије а тиме и динамит експлодује.

мора да

Недалеко од Дижона тунел Блеси (4100 дугачак) био је само у средини дужине затрпан материјалом убаченим кроз отвор за вентилацију. Но ова претрека брзо је и лако била уклоњена и цео тунел прегледан. Али како се при светлости буктиња није могао довољно сигуран преглед да изврши

и свака опасност од торпеда отклони, то се ЈУ железничко, одељење решило на један опасан поку-

шај да кроз тунел пусти ;један пробни воз. Овај воз је овако образован; напред је постављена једна од најтежих локомотива, но без ватре у ложишту за њом 20 отворених теретних и 2 путнич«“а вагона а све је потискивала машина. Један инжењер и два пионира селису у последњи путнички вагон а задњом локомотивом управљао је један машиниста и цео воз кренуо сеса овим одважним људима у страшну чељуст тунела. После 35 минута у грозничавом страху проведених, воз је изашао на другу страну из тунела. После ове пробе тунел јегпредан саобраћају и пошто је том линијом стотинама возова прошло после 3 недеље, а на 4 миље од овог тунела нађено је на овој прузи седам торпеда сваки са по 3 — 4 килограма динамита. Стаклене цевчице биле су код њих невешто намеште, те су испод шине исклизнуле а нису експлодовале. Непрекидни страх од торпеда и даље је одржаван опоменом од председника дижонске општине, да у тунелу има торпеда.

Док су на већини гжелезничких пруга биле главне сметње саобраћају порушени објекти и њихове оправке, дотле је код појединих пруга потлуна оскудица у локомотивама, чинила главну сметњу правилном функционисању.

Колико су се французи старали да немцима не падну у руке објекти железничког возног парка најбоље ће показати овај пример: од стране француске Главне Команде било је упућено неколико возова профијанских у Монмеди, јер су се у близини овога имале спојити армије Базена и Мак Махо. на. Но после битке код Седана, наредио је командант Монмедиа да се ти возови — 7 локомотива и 200 вагона — увуку у тунел у близини града и ту их затворе од Немаца, рушећи оба краја тунела.

За операције према Ле Ману била је важна пруга Версај Шартр—Курвиј; међутим, у Версају, у почетку, није било ни једне једине локомотиве, те се на поменутој прузи морао саобраћај вршити коњском запрегом; узимајући све по два коња за један вагон било је непрестано у послу 40—50 коња.

У почетку месеца децембра наиђу коњичке патроле у долини реке Еуре (Ешге) а у близини станице Дре, (Огтецх) на две мале локомотиве одређене

за један фабрички железнички крак. Те две локомотиве ваљало је друмом превући до станице Дре, а одатле пругом до Версаја. Ово је био врло тежак и опасан посао, јер пре свега ове коњичке патроле нису биле довољно јаке, а околина је била несигурна, а сем тога за пренос ових локомотива друмом требало је имати кола. После дугог тражења наишли су најпосле на двоја кола за пренос машина. На мањим од њих било је свега три точка, а са свију осовина били су поскидани завртњи. На другим, већим, колима био је остављен само један точак, а носачи пресечени. Тада су са ових већих кола скинули онај један точак и наместили га на осовину мањих кола, па су ту јоши жицом омотали завртње на којима није било навртки.

При превожењу друге локомотиве до станице Дре, раздражени француски сељаци, који су изводили овај транспорт и ако су их пратили хусари са запетим карабинима, хотимице наведу ова кола да ударе о ограду моста између Св. Ђорђа и Монтреја, те се предњи део кола поломи и локомотива за мало што се није претурила у реку. Кад је затим војна пратња припретила становницима трију места, која су била дала запрегу од 30 коња за овај транспорт, да ће за сваки сат имати да плате 1000 дин казне, ако за 24 часа локомотиву не превуку на станицу Дре, пожурили су се ови људи те радећи целу ноћ сврше овај посао.

Са локомотива биле су поскидане полуге ексцентара, те су морали у радионициу Епернеју но. ве полуге начинити, и ове локомотиве тек у половини јануара могле су бити употребљене. Но убрзо се показало да су слабе и несигурне, те су сеи даље морали коњи употребљавати, све док није пао Ле Ман, којом су приликом отете и велике француске локомотиве и упућене у Версај.

Још веће тешкоће за саобраћај биле су на прузи Париз— Орлеан.

Кад су Немци први пут заузели Орлеан, 11. октобра, задобили су теретних вагона у довољном броју, но ни једну једину употребљиву локомотиву, јер су све машине французи били тако оштетили, да на брзу оправку није било ни мислити. Немачке локомотиве довде нису могле доћи због покварених пристулних железничких пруга, те сеи овде саобраћај морао коњима вршити. Како је овим начином кретање возова било веома споро, то су од тога највише патили многобројни рањеници из битака око Орлеана, јер је таквом возу требало од Орлеана до последње станице пред Паризом, Аблоне, три дана, док је дужина те линије била свега 110 километера.

Седмог новембра, тек се успело, да се најма-

_ ње оштећена локомотива којекако оправи и она је