Српски технички лист

== 97 ==

Често пута правичност и наше жеље долазе у такву контрадикцију, да је човеку нејасно, шта ће да мисли о природним појавама. које пред њега излазе. Зар је морало да буде ово, што је данас пред нама свима 2 Зар је морала природа, толиким људима да зада тако јак ударац, само да би био извршен један њен процес, који је свима нама тако немио и непотребан > Али ми смо немоћни. Наше снаге морају да капитулирају пред вечитим диктатором — природом, у којој се све догађа по њеним неумитним законима,

па свидело се то нама или не.

У тренутку, када је развој рада нашега младога Универзитета у највећем јеку, — у тренутку, када се слушаонице и вежбаонице техничког факултета, пуне младим људима жељним озбиљнога научног рада, у томе тренутку долази смрт, шири своје коштуњаве, одвратне руке и отрже нам једног од најомиљенијих професора наших,

Колико смо се пута дивили, гледајући седога, тешкога професора, како са

младићском енергијом ступа у 7 часова у јутру у свој кабинет, да почне, са

свима способностима и спремом, коју један професор и јавни радник може да има, напорни и озбиљни рад, као што је код њега билог

Колико су само пута изазвала дивљење наше предавања његова, која су била разрађенија и потпунија од ма којих других предавања на техничком факултету, која су још уз то сваке године била допуњавана и исправљана :

Заиста редак пример љубави према науци и својим слушаоцима, који су увек били драги !

Све је радио, све је подносио, само да би својим слушаоцима што више олакшао у стручном усавршавању.

(Савестан до крајности, педантан колико само један жив организам може да буде, вредан као кртица, успео је толико, да је могао да да неколиким генерацијама такву стручну спрему, да су његови, ученици могли одмах после 34 вршених студија, да наставе са њим заједнички рад. где су се и даље усавршавали у своме стручном образовању под његовим упуствима, да би што више мог-

ли користити друштву и својој отаџбини. Свуда је стигао, свуда је његово око пратило сваки рад, свуда је радио,

радио и — само радио. Најзад га је и смрту раду затекла. Толики губитак се не накнађује лако.

Свакоме његовом ученику мора да се срце стегне од туге, кад сен „СБТИА да за катедром на часу Хидротехнике, неће више видети свога доброга „чичу, Стаменковића“ — како су га увек од милоште звали, — када неће моћи више да чује његов звонки глас, који је сваком реченицом износио по једну истину, која је слушаоцу ширила хоризонат на пољу техничких наука.

Сваки ће погружено узалуд жудно погледати, излазећи из своје слушаонице, неће ли видети, како се дубоко у ноћ сија светлост у кабинету поштованога

професора Стаменковића.

Катедра неумрлог покојника попуниће се, — али онај, који на то место после њега буде дошао, мораће да уложи доста труда и поднесе много и много жртава, док стекне онај глас и ону љубав, коју је наш поштовани професор (Стаменковић уживао међу својим ученицима.

Драги професоре !

Последњу пошту, коју твоји рођаци, пријатељи ими — твоји ученици указујемо последњим остацима твога организма, подсећаће твоје потомство, да је у

својој лози имало једну буктињу која се за пуних 20) година, уздизала над гла-