Српско коло

I

Стр. 10. гдје се гране од дрвећа и доље савијају и горе узвијају. Кад дођу на оно мјесто, а то дијете код неколико оваца ударило своју сјекиру у кладу, па легло на леђа те спава: кад дихне из себе, онда се гране узвијају, а кад повуче нару у се, онда се савијају к земљи. Кад то види цар, зачуди се, па пружи руку с коња, да му узме сјекиру, али хоћеш! не може да је извади из кладе. Брже боље сјашу слуге и војводе с коња, огледају сви редом објема рукама, да изваде сјекиру из кладе, али је ни један не може ни помаћи. Онда пробуди дијете и запита га цар: — Како ти је име? А он одговори: „Милош". — Имаш ли оца и мајку? — Мајку имам, а отац ми је умро. — А гдје ти је мајка? — Ето је тамо доље у селу. код куће? — Ајде да нас водиш кући. — Не могу од оваца. И тако га којекако намоле да потјера овце и да пође пред њима кући. Сад су они ради знати и видјети, шта ће он радити са сјекиром, како ће је извадити из кладе; или ће је онако оставити. Кад Милош крене овце, а он узме сјекиру једном руком и заметне на раме. Како дођу кући, Милош одмах остави овце и непознате госте, па замакне међу зграде, да тражи мајку. ГТошто цар сјаше с коња, пође и он за Милошем, да гледа, да му се гдје не сакрије. Кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то ту мајка мијеси хљеб, а пребацила десну сису преко лијевог рамена, а лијеву преко деснога, те он остраг сиса. Онда цар рече: „Међер обила мајка родила обила јунака!" Цар узме Милоша од мајке и одведе га своме двору, и од тога се назове Обилић.

Народно здравље. Пази на здравље! Ако ми Срби хоћемо да будемо људи на свом мјесту, морамо гледати, да сваки од нас буде у свом срцу поштен, у глави бистар, а тијелом снажан и здрав. Бити тјелесно развијен, а у души рђав, није добро. Бити честит, племенит али слабуњав и болежљив, опет је само половицу добра. Да будемо срцем и памећу добри, зато се стара црква, школа и кућа; али о јачању тијела не води се брига. Наша покољења чим млађа, тим слабија и кржљавија. Јунаци као Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, Хајдук-Вељко и Бирчанин Илија ијевају се у пјесмама, али им

Год. I.

премца нема међу нама. Ми би смо ради да будемо јаки и снажни као н они, али не радимо, да то будемо. Наши су стари богме јачали своје тијело. Бацали камена с рамена, трчали, прескакивали коње, играли се мушких јуначких игара, и још од дјетињства гледали да буду што јачи и не заостану за другима, гледали да развију своје тијело. А какви смо ми? Блиједих подбулих људи је све више међу нама. Кад их питамо што им је, тужиће се највише на кашиљ и рећи, да их боли желудац. Па откуд то? Као што желудац прима храну у себе, па се из њег разноси даље по тијелу, тако добивају храну и плућа, а то је за њих ваздух (зрак). Ко једе неваљалу храну, поквари желудац, ко дише рђав ваздух, мора нокварити плућа. И главни је узрок, зашто су наши људи слаби на прсима што дишу покварен ваздух. Рећи ћете: па бар ваздуха има доста. Наше су ливаде широке, шуме мирисаве, брежуљци здрави, свуд је добар ваздух, откуд да је онда рђав, кад у нас дође? Ево откуд. Ти си на пољу онда кад радиш, а кад се одмараш, дођеш у кућу. Док радиш на њиви, тијело ти се не испарава, јер није чисто. На нашој су кожи силни отвори, кроз које би се тијело зрачило, али отвори су зачепљени нечистоћом, која би спала, кад би се тијело прало. Али кад ми то чинимо? Ми смо тако затворили своју кожу, да кроз њу не може ући свјеж ваздух. То је свеједно, као да си у кући, у којој не отвараш прозоре. А сад да пријеђемо на наше куће. Оне се вјетре љети још и помози Боже, али онда обично свијет није у кући, већ на пољу. Зими, кад смо већином у њима, онда се не вјетре скоро никако', јер би вјетрењем уљегла зима у њих, За дружину, колика је у њима, оне су обично премале и због тог већ немају довољно ваздуха, све кад би се често вјетриле. Али и кад би собе биле довољно велике, и кад би се вјетриле више пута на дан, и онда би још било питање, да ли је ваздух у њима чист, јер прозори су тако мали, као да су прављени за шгалу, а не за кућу. Осим тога Начиниш их ниско, па сав онда ваздух више њих се не мијења, већ остаје онај, који је био приј,е вјетрења. И још нешто. Већина тешких болести на прсима потјече из дјетињског доба. Споменули смо какав је ваздух у нашим кућама за одрасле, и природно је, да дјеца од њега морају још више да пате, јер су слабија. Док су дјеца у кући, она су у затвору, у ком им се полако кваре прса. Кад их мати изнесе на поље, она замота колијевку, иа гдје ће дијете добиваги онда чист ваздух кроз двоструке, т.роструке крпе?

СРПСКО КОЛО