Српско коло

Број 6. Загреб, 15. (28.) марта 1904. ГОД. II. Излази 1. и 15. дана ,| Ч „м , л д т* ат м т ат ,«г1 »| ,« а Огласи рачунају се по — у мјесецу —- ®ГПШ ШГ^Ш Ш * Шгтк Ш ИГ Ј1г1и ИП ЈРШ цјеновнику. Ако се ви8г-€»ш српско коло -^на по године . К 1 20 Ж|Нг ■мјј В Н 1 В Н '■Иг М Р| тМјШУ шИ Н Уредништво се налази у на четврт ГОД. К —'60 ™ Николићевој улици бр. 8. За диуге земљг: на ГО- Писма се шаљу на уреддину 4 круне. Поједи- Н АРОДНИ ЛИСТ УуХни бројеви 10 ПОТ. ' ' ~ писи се не враћају. Издаје: Друштво „Српско Коло" (д.-д.) вдда* Уређује: Уредништво „Н. Србобрана"

Хоће туђин наше земље. Један бистар сељак, познаник наш, из околине глинске у Банији пише нам, како свијет чига у овоме своме народном листу, да би моглолако дбћи у недалеком времену до рата с Турском. „Шваба из Њемачке, пише нам тај брат сељак, гура Швабу из Аустрије и Маџара из Угарске, да отму Турчину још и друге зем.ље, Стару Србију и Маћедонију, као што су отелн Босну и Херцеговину прије двадесет и шест година. Многи наш човјек не види то, него се радује, како ће опет ићи отимати туђу земљу и гинути за туђу корист, као што је гинуо откада је дошао под Швабу и Маџара". Тај наш познаник сељак моли нас да напишемо и о томе коју ријеч, јер он мисли да се прави Србин не смије радовати, него би морао закукати, кад видимо, ко хоће да се докопа нашега Косова, да по њему суди и да добије под своју власт наш народ. Још нас пита тај брат, има ли он право кад овако мисли и суди. Ми му ево шаљемо одговор у овоме нашем народном листу, да га чита и други свијет, па му поручујемо, да он има потпуно право и камо среће, кад би сваки наш сељак из бивше Крајине овако мислио, а ево зашто. Ако је ико гинуо у ратовима, то су гинули наши крајИшници или граничари. Није било рата, у коме он није своју крв пролијевао. Гинуо је у Италији, гинуо је у Данској, гинуо у Њемачкој, гинуо у Угарској, а с Турчином је стајао увијек на ратној нози и гинуо непрестано. И док су наши граничари гинули и крв своју пролијевали, дотле је други свијет радио и напредовао, земљу обрађивао, занате дизао, трговином се бавио, школе отварао, а јадни граничар је главу губио. Њему уклопили пушку у шаке и слали га, куд су хтјели, а преостали народ у КрајинИ остајао забатаљен и препуштен сам себи. По дванаест година није се кући враћао, а ако је граничар што скривио, повалили би га н^ клупу, па му одвалили по двадесет и пет и више батина као волу, кроз шибе би трчао, и то је била награда њему и његовима, што су главе губили. И још има и данас људи, који жали за оним временима, па онда и други млађи збиља

Чувајте и остављајте сваки број овога лнста,

вјерују, да нам је онда боље било. А какво нас је добро тукло, доста је кад кажемо, да смо ми, народ наш из бивше Крајине, бар сто година застали за другим свијетом, и док у оној Данској, против које су граничари равно прије четрдесет година ратовали, јер их је Шваба тамо слао, сваки и цигли сељак зна писати, у свој нашој горњој Крајини данас од стотине не зна ни десет. Ето, то су благодати оних времена. А како су нама православним Србима вјеру гонили, могао би дебеле књиге писати о томе. Казаћемо само, да су они, који су оно неколико жалосних школа полазили, морали науку божју, оченаш швапски учити, а да друга зла и невоље сад не спомињемо, јер ћемо већ о томе говорити. Кад је граница укинута, онда смо дошли и спојили смо се с другом нашом браћом у Хрватској и Славонији, а она војна граница преко Дунава спојила се с Угарском. Али на том није остало, него су се Шваба и Маџар погодили, државу Аустро-Угарску подијелили на двије поле па у Аустрији господари Нијемац (Швабо), а у Угарској Маџар. Па кад би још на том остало, али није. Ни ми у Хрватској и Славонији нисмо добили своје слободе, него смо морали склопити погодбу и нагодити се с Маџарима, да главне ствари у држави имамо заједнички с Угарском, у којој Маџари заповиједају, а нама је нешто само остало. Што је најглавније, то је, да својим новцем, који народ плаћа и земља даје, не господаримо сами по својој вољи, како би најбоље знали и умјели. И сад, да кажемо још ово: Прије двадесет и осам година дигла се у Босни и Херцеговини буна, Срби су почели крв пролијевати и гинути баш као што се буни и гине народ у Старој Србији и Маћедонији. Загазила у рат послије тога Србија и Црна Гора, загазила и Русија, и потукли Турке. Русија направила мир, дала Бугарима слободу, а наша браћа у Босни и Херцеговини добили су да буду слободни и да управљају сами собом. Али тако није остало. Европским државама и народима, особито Енглезу, Шваби и Маџару није то било право, него сазову све државнике у Берлин, главни град Њемачке, па измијене оно, што је Русија била

јер «6 вам требати и послије, да га читатв^ /кл