Српско коло

Стр. 2.

С рпско коло

Год. Ш.

далматинском одлучила су да се састану у Задру 3. (16.) о. м. Састаће се и казаће без сумње онако, како то сме и може и мора да каже један народ, који тежи за својом слободом, а који признаје сваком народу право да буде слободан. Само нешто да вам кажем. Прадедови, дедови и оци наши тукли су се, ране "добијали, крв проливали, главе губили за Беч. Кости предака наших леже по крвавим пољанама угарским, по равницама талијанским, по бреговима и пољима чешким, немачким, данским. За кога су проливали крв? За Беч. Како им је платио за то Беч? То ми сви добро знамо, добро осећамо. С онима, против који су се Срби борили, с тима се касније Беч мирио, а нас је пуштао њима на милост и немилост. И у последње најновије време, у току од пар месеци, данашњи министар председник у Пешти, Фејервари двапут је маџарској опозицији, која тражи своју команду у војсци, доносио таку поруку из Беча. Беч допушта, нека Маџари раде са народима у Угарској, Хрватској и Славонији, дакле с нама, што год хоће. Беч на то пристаје, само нека Ма џари не дирају заједничке војске. Ето пуче, и народе српски, какав би нам „колач умесио Веч. Зато је сваки онај лудо дете, 'који се какву добру из Беча нада. Беч познаје само своју корист, али не познаје права народних. И Хрвати су се састали 19. и 20. септембра (2. и 3. октобра по новом) на сењској Ријеци, да кажу своју. Дошло је 40 њихових народних посланика из Далмације, Хрватске и Славоније. И шта су рекли? Нећемо с Бечом, који нас јеупотребљавао за своју себичну корист, а касније нас одгурнуо, ево хоћемо као народ да преговарамо с народом маџарским. Маџари имају право, што се боре за своју слободу и нека се боре. Нећемо сметати борбе њихове, помоћи ћемо им, али тражимо да се чују и наши захтеви и наша права. Хоћемо слободу народу у земљи, да народ одлучује о себи, а не да буде робље без права. Хоћемо да се споји Далмација с Хрватском и Славонијом, јер то припада по праву овамо. Тако рекоше Хрвати. Маџари су одушевљено поздравили ту изјаву и пружају руку. Хрвати су учинили оно, што су морали учинити као народ, који се бори за слободу своју. Маџарску борбу признају као

оправдану и народи који под швапским притиском стењу у Аустрији. Признају Словенци, Чеси, Пољаци. Признају им то и Срби у Србији, и Руси у Русији. Новине руске пишу, да се руски народ данас каје, што је четрдесетосме ишао против Маџара. Зато су сад против тих хрватских заступника гракнули сви они, који служе Аустрији и не желе слободе своме народу. Гракнули су франковци, католички попови, браћа Радићи, који су 30 хиљада прогласа послали у народ. Они хоће да народ и даље остане без права и да служи Бечу. То добро долази нашим владиновцима (маџаронима), који служе такође данас Бечу. Они не дају слободе народу у земљи и за то су сви они и Франк и католички попови, браћа Радићи и Владиновци маџарони, који су данас на влади скупа у једном колу. Српскинародни људи у Задру, главном граду Далмације, казаће реч у име српског народа. Ми верујемо да ће они громовито кликнути; „Нећемо да Србин буде бечки слуга, као што је, на жалост, често био. Нећемо да се са српским народом игра Беч. Поштујемо свачију слободу, али тражимо и своју".

Српска повјест. 20. Прсгањање Срба због православне вјере Угарској, Хрватсцој и Славонији. Ми смо у прошлом броју описали све невоље, које су Срби трпјели у новој домовини, па смо рекли, да ћемо о прогањању православне вјере, о унијаћењу и католичењу православних Срба говорити у посебном чланку. Ми то ево и чинимо, али те су патње биле толике, да би се о њима могле читаве књиге писати, а овај је лист мален, па ћемо о свему морати сасвим укратко говорити. Приповједаћемо само о главним стварима. Прогонили су Србе због православне вјере свуда, али највећма у Хрватској и Славонији, и то особито у Лици, око Карловца и у садашњој бјеловарској и вараждинској жупанији. У оно вријеме католичка вјера била је једина, коју је свако смио слободно исповиједати, а нико јој није смио сметати. Све остале вјере биле су гањане, али највећма православна. Онда су сви они, који су управљали државом, држали, да православни већ због своје вјере не могу бити поуздани и вјерни свом владару аустријском цару већ да морају од срца нагињати ру-