Српско коло

род. т.

СРПСКО К0Ј10

Стр. 7.

сали смо већ о тим бојевима, у којима је Србин опет посвједочио, да је јунак, који пјевајући мре, као и његови стари. Скоро је опет *био један жесток бој близу града Скопља. Три дана прогонила је турска војска. коњаници, пјешаци, топџије с топовима Србе, али им нијесу могли нахудити. Погинуло је Срба али и Турака двадесет пута више. Међу српским четницима био је и Петар Момчиловић из Сиска. Понио се јуначки у боју, борио се као лав, убио је чак и једног турског официра. Али најзад је и он погинуо. Све новине у Србији у звијезде кују покојног Петра. Видите, браћо, њега је српско срце чак овдуд повукло, да се иде тамо мучити и бребијати и најзад погинути за слободу те наше удаљене браће. Дај Боже, да сви Срби тако воле једни друге и брину се једни за друге. Онда ће нам друкчије птице пјевати. Вјечна памјат души покојног Петра. У боју, у ком је погинуо Момчиловић, борила се српска устаничка (комитска) чета Ђорђа Скопљанчета с турском војском од 2000 момака. Из Куманова у Старој Србији пише се о том ово: Српска чета од 33 човека под командом Ђорђа Скопљанчета овом се сукобу није надала. Војвода је мислио да ће Турци, по свом старом обичају, обићи карпе на Козјаку и вратити се натраг. Сви се преварише, јер у брзо угледаше како коњица заопкољава постепено и иде све ближе месту где се они налазе. По Команди све комите западоше за бусије у једном потоку, који протиче кроз Гулинце и утиче у Криву Реку. Турски војници из својих бољих положаја отворише брзу паљбу, турске трубе свираху јуриш, а Турци завикаше „Алах ил Алах". Отвори се љути и крвави бој. Српске комите пуцаху појединачно и свако српско зрно зариваше се у турско месо. На српском положају зачу се српска песма. То се у свима бојевима ради: за време најљуће битке певају комите „Праг је ово, милог Српства", „Весела је Србадија" и друге наше родољубиве песме. Са турске стране чуше се псовке и грдње на српском језику. Поче и грмљава топова. Топовски шрапнели пада}су тамо амо по потоку. Један српски комита журно руком копаше земљу, да направи за своју пушку што већу мангалу, али га. турско зрно удари у чело, и он на месту остаде мртав. Дирљив призор беше кад му приђе његов брат са сузним очима, отпаса реденике и узе пушку, да му је Турци не би однели. Његов брат заузе његову бусију. „Војводо, наш друг је погинуо, сви треба овде за њега да изгинемо" — рече један великошколац. У тај мах обли крв по лицу другог комиту брата погинулог. — Њега је турско зрно огребло по образу, а млазеви крви прскаху му одело. — Турска брза паљба не престајаше и турски се војници приближаваху све ближе и ближе. Мрак прекиде ту крваву битку. И турска војска и комите преноћише на позицији. Тог дана су погинула два турска официра и преко 100 војника, а од

српске стране само један. У зору се бој понова продужи са српском песмом и алакањем Турака и поздрављањем зрнима из пушака. Муниције српским комитама већ не достајаше „Алал ти вера Момчиловићу, ти уби турског официра" — завикаше комите из свију српских крајева једном Србину из Сиска. Војвода издаде наредбу за повлачење. Сиђоше сви у поток. У потоку од силног умора и узбуђења паде Петар Момчиловић и не могаше ни маћи даље. „Остаеите ме браћо да овде погинем. Спасавајте се" — говораше Момчиловић. „Бог с тобом био, зар ми тебе да оставимо ?" викнуше три његова друга, и остадоше код њега. Тек што су комите измакле са положаја, зачуше се бомбе. Турска војска с леђа се поремети и збуни. То је храбри војвода Јован Пешић са пет својих другова, који долази у помоћ и баца бомбе. Обе српске чете устремише се на Турке. А Турци из топова осуше огањ на једну воденицу у потоку, одакле им Момчиловић са друговима највише муке задаваше. Обе чете отрчаше Момчиловићу. Али нажалост свију њих из воденице се не чујаше више.ништа они су сви у њој изгинули! Битка се" у недељу око подне заврши. Са српске стране погинуло је 10 четника, а један је тешко рањен, а са турске "стране погинуло је на 200 војника и неколико официра, а било је много рањених, тако да су их у Куманово и Паланку на саоницама превлачили. Ето тако је завршен тај крвави сукоб у Гулинцима. О њему ће дуго причати и Срби и Турци као и о Челопеку! Краљ Петар за ратарске (земљорадничке) задруге. На свом путу по Србији распитивао се краљ свагде о потребама народним и световао народ да се удружује у ратарске (земљорадничке) задруге, јер ће му оне помоћи, да се привредно подигне и да му буду на руци у евакој прилици. Стеван БогдановиЋ. Јављају нам од Топуског, да је прошлог мјесеца у селу Воркапићу умро наглом смрћу честити Србин ратар Стеван Богдановић. Није било тога српског посла, кога се Стеван свом душом и срцем не би латио. Ако је требало задругу земљорадничку основати ето Стевана; ако је ваљало српске новине читати и претплатини ето њега; ако је требало учити Србина, да се држи ријечи: „свој своме", да Србин купује код Србина трговца, занатлије, Стеван је први у том послу; ако је требало Србина склонути да се држи, да не малакше, да се брани, Стеван је први на дјелу. Српство је на њега могЛо у свему рачунати. Тако је гледао да и дјецу своју научи србовању. Један му 1е син у Америци радник и тајник Српског друштва Србобрана. Стеван се поносио, што његов син уАмерици држи српски барјак. Пок. Стеван био је и члан извршног одбора Српске Самосталне Странке за изборни котар вргомоски. Вјечна памјат честитом Србину ратару Стевану Богдановићу. ПомоЋ пострадалим ратарима у Србији од града (туче, крупе) и провале облака. Српски министар народне