Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО коло

Год. III.

пустио Шваби, помирио се с њим, па би онда разрачунавао с нама. Али зато ми рецимо Маџарима: Видите, ми нећемо са Швабом, а могли би, да хоћемо. Али ми би и вама помогли у вашој кавзи са Швабом, али ви сте нам много згријешили до сад, па то морате поправити. Ми ћемо бити на вашој страни, али.ми најприје тражимо, да ви дате нама, што је наше, што је наш народ тражио на лањским скупштинама. Ви хоћете своју слободу од Швабе, ми хоћемо своју слободу од вас. Слобода је за све. Ми не молимо и не просјачимо, већ тражимо своје право, а у такој смо згодној прилици, да нам морате дати, ако желите себи добро, јер се не можете на све стране борити. Ми тражимо да сами управљамо својим приходима (кесом), својим шумама; ми тражимо да се у нашој земљи маџарска застава не истиче; да се уведе српска (хрватска) команда, ако ви добијете маџарску, и тако даље, знате, што је народ тражио на скупштинама. Ријетко се нада човјеку згодна прилика, па је не треба пропустити. А нами се надала згода, дасу и Маџари једном дошли у прпу, јер ако нећедати нама што јс наше, онда сс морају мирпти са Швабом, прпстати на оно шго Маћедонка. Швабо хоће. Али не пристану ли Маџари на то, што тражимо, добро, ми ћемо се и даље спремати, освјешћавати свој српски народ, удруживати се, јачати се, док не будемо тако јаки да извојујемо и себи у овој земљи своја српска права, а заједно с Хрватима овој земљи од Маџара њезина права, па макар Маџари били томе вољни

ћемо. ако нам не да што је наше. Ето, то је, мислимо, најпаметнија српска политика. Даде ли се што ћарити, ћарићемо, ако не, ми се у кавгу нећемо плести, да не буде батина по нашим леђима и с једне и с друге стране, Тако су закључили и српски посланици далматински и изасланици српске народне самосталне и радикалне странке на састанку у Задру.

или не. То ће ићи теже, али и то вријеме мора доћи. Дакле, са Швабом нећемо, са Маџаром не-

Српска повјест. 21. !У*{идање војничке Рраниде. Ми већ знамо за што је основана војничка Граница. У вријеме, док је турска држава била моћна, проваљивали су Турци сваки час границе наше државе, пљачкали, палили и убијали. Да се стане на пут томе злу, основан је на граници стални војнички табор, под војничком командом као у рату, који је чувао границу од Турака. Тај је табор ишао од међе далматинске личком међом, па уз Уну, Саву, Дунав, све до Румуњске. У том табору били су већином Срби. Мало је било других народа. Али, кад је- Турска стала пропадати, кад су настале у њој непрестане буне, кад ЈУ Ј е Русија већ скоро сасвим сатрла у силним ратовима, те више није била ником опасна, престајали су Турци и преко граница туђих проваљивати, престали су нападати на друге народе, почели се само бранити. Чим је дошло то доба није више била потребна ни наша војничка Граница. Управници државни мислили су, шта ће тај војнички табор са посебном управом и посебним правима. Сад се иде на то, да се сва државна управа сведе на један калуп, да свуда буде једнака управа и једнако право. Зато они