Српско коло

стр. 2.

СРГ1СК0 КОЛО

Год. IV.

стави од Аустрије, да Угарска добије и своју војску са мађарском командом. У том случају добила би Хрватска и Славонија војску са српском (хрватском) командом и ето у часу од једне војске три, са три разне команде. Свако воли, да му се противници, досад сложни, раставе. Кад у селу има јака задруга, која пакости и штету чини самцима људима, у чијој кући има мало друштва, онда се ови самци тјеше: доћи ће вријеме, подијелићете се ви. Тако управо мисле у Србији. Па ако се то збуде, онда ће Србија лако доћи до мора, онда ће она бити двапут и трипут јача него сад, своја у свему, слободна. А кад Србија то буде, одахнуће и они, којима је сад тешко, а који су јој у роду. Одахнуће, јер од јаке Србије имаће свако решпекта, страха, особито онај ко онда неће бити јак, као што је сад; имаће решпекта и нећедирати у Србијину својту. А једанпут би могао доћи час, кад би се још штошта догодило, због чега би сви одахнули, сасвим и пошљедњи пут Дај Боже слоге, воље за рад и среће, па све може бити. ^4.

Српска повјест. Црна Рора (од године 1830. до 1860.) Иза Петра првог постане црногорски владика његов синовац Петар Петровић други. Било му је тада 17 година. Завладичили су га у руској пријестоници Петрограду. Прије него што се закалуђерио било му је име Раде, и под именом „владика Раде" он је чувен и познат у Српству као мало ко; мало послије чућемо зашто. Чули смо већ неколико пута, како су се црногорска племена често свађала и управо клала међу се, обично кад није било бојева с Турцима. Али чим би Турци ударили, Црногорци би се сложили као један човјек. Читава свог кратког живота радио је владика Раде о измирењу и стишавању својих наглих, плаховитих Црногораца. И доста му је то добро полазило за руком. Прије њега није у Црној Гори правог суда ни правих власти. Он је то све уредио. Црногорци сами су један другом судили прије и око тога је било највише крвавих глава. Ратовао је с Турцима, као и све владике прије њега. У рату је био кад сретан кад несретан, али ни за њега не могоше Турци покорити малене Црне Горе. Владика Раде није учио школа великих, али је сам, својом вољом, учећи код куће, без учитеља и школа, дотјерао дотле, да је постао најбољи српски књижевник (човјек што књиге

пише), пјесник, дика српског народа. Написао је у свом кратком вијеку (тридесет и неколико година) неколико дјела (књига), али је књига над књигама у Српству његов велики спијев „Горски Вијенац", у ком је опјевао живот и обичаје, душу и мишљење, радост и тугу својих Срба Црногораца. По том свом дјелу постао је он чувен у Српству и свијету. То дјело преведено је на много страних језика. Био је лијеп човјек, а уз то стасит као какав џин, добар, дарежљив, јуначан, прави витез. Умро је 1851. године од суве болести. Владика Раде био је посљедњи владика црногорски. Његов синовац Данило Петровић не хтједе се завладичити, већ се прозове кнезом црногорским и узме први владу у руке као свјетовни човјек иза више од три стотине година. Данило је био жива жеравица, љутица, човјек строг и чврст и ако мален, ситан. Такав је онда и требао у Црној Гори. 9 година његове владе непрестани су бој водили с Турцима. Турска никад није хтјела признати Црну Гору за слободну земљу, паје и за Данила покушала да је покори. Омер-паша, славни турски војвода и везир, потурчењак, родом из Плашког, изГорњеКрајине, некада Михаило Латас, удари с великом војском у почетку Данилове владе на Црну Гору. Бојеви су били дуги и крвави, али на захтјев Русије Турска врати војску натраг. 1858. године ударе Турци опет на Црну Гору. Са 5000 Црногораца дочека црногорски војвода Мирко, отац садашњег кнеза Николе, на пољу Грахову. Турци буду управо смрвљени, сатрвени, што се каже, да ни гласник њихове пропасти није утекао. Све је било сасјечено, па и турски војсковођа Кадри-паша. Овакву побједу нису Црногорци одавно извојевали. Поље Грахово би прозвано од тада Грахов-Лаз. Године 1860. убије Данила из освете неки Црногорац у граду Котору, у Далмацији. Данило је био јако строг, па је зато навукао на се мржњу многих Црногораца. Данило није имао дјеце, те послије њега постане кнезом црногорским синовац му, син славног војводе Мирка, Никола Петровић. Он влада све до сад у Црној Гори. Његова влада пуна је из почетка бојева с Турцима, уређивањем Црне Горе по слици и прилици осталих држава. Како нам је потребно боље познавати доба које нам је близу, то ћемо о његовој влади писати другом приликом опширно. Можемо само рећи, да је она пуна славних дјела црногорских, којима ћете се дивити, кад чујете за њих и да је за њега Црна Гора постала двапут већа него прије њега.