Српско коло

Год. IV.

СРПСКО КОЛО

Стр. 7.

Сав свијет је запрепаштен због овако строге осуде овога народног новинара. И многи чешки, њемачки, словеначки и други листови писали су о овом. Вилдера је бранио предсједник наше српске самосталне странке д-р Богдан Медаковић за бадава. Кад ли ће Боже и нама синути слобода штампе! Срби у Америци прегли су озбиљно, да оснују тамо српско владичанство или да се сви Срби подреде ком српском владичанству у Европи. Досад су Срби били подређени руском америчком владици, који је опет подређен управи руске цркве у Русији. Али и ако смо браћа с Русима ипак свако о себи може боље водити бригу. Зато су Срби скоро сви сложни, да оснују своје владичанство и своју управу црквену, слободну од Руса. Нов закон. Спрема се код земаљске владе нов закон, који ће се однијети на одобрење сабору. Овај закон ради о сељачком посједу, то јест управо о том, како ће се спријечити превелико цијепање сељачког посједа. Кад закон буде одобрен и проглашен „Српско Коло" ће о њему обавијестити своје читаоце. У Русији се обављају избори за сабор. У земљи се уводи све више ред и мир. Има наде, да ће у Русији ускоро све поћи бољим путом. Све ће дабогме одлучити сабор. Ако у први руски сабор уђу ваљани људи ред и мир ће се учврстити. Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не санова. Службене руске новине јављају да је до сад откад се оно сав руски народ (и господа) стао бунити и тражити већа права, које рањено а које погинуло неких четрдесет хиљада људи. Сви ти људи страдаше за слободу не хајући за своје муке. Тако се, видите, крваво стиче право и слобода. Не хасни се клањати, просјачити, ни стајати гологлав.

Различне вијести. Велики српски добротвор- Велики поседник у Вуковару, г. Жарко Станић, распоредио је још за свог живота, коме ће по његовој смрти припасти његов велики иметак (неких четири стотине хиљада круна). Одредио је да иметак припане српској гимназији у Новом Саду, друштву „Привредник" у Загребу, које намешта сиромашну децу у занате, српском позоришту у Новом Саду и српској црквеној општини у Вуковару. Овим се Жарко Станић уписао у ред највећих српских добротвора Име његово спомињаће се вечито у Српству. Дао му Бог, да до краја свог живота поЖиви у срећи и задовољству. Слободни епископи. У Босни и Херцеговини већ је доста народу сваке невоље. Народ почиње са свију страна тражити слободу штампе, договора, састајања, да се о народним невољама смије слободно писати и говорити.

У Мостару сложише се 400 људи, православних, муслимана и католика, па су на владу послали једну петицију са својим потписима, да даде народу горња права. Ту петицију потписали су и два епископа: православни владика Зимоњић и католички бискуп Буцоњић. Овако ваља. Кад народ види да се и угледни људи заузимају за народна права и он ће прегнути радосније и живље на посао. Пјесму „Српско Коло", коју доносимо у овом броју спјевао је 1844. године знаменити и чувени српски пјесник Бранко Радичевић. Бранко је први пјесник који је почео пјевати пјесме језиком, којим тежак српски говори. Дотле су пјесници српски пјевали онако, како су црквене књиге писане, па народ није разумио њихове пјесме. Бранко је спјевао сијасет пјесама у свом кратком вијеку. Умро је године 1853. у 29-ој години свог живота. Пјесме су му све лијепе, не зна се која је љепша од које. У овој пјесми пјева Бранко, како се сви Срби морају ухватити у једно велико српско коло, увијек мислећи једни на друге и волећи се. Народна књижница у Карлову. У селу Карлову, у Банату, основана је српска народна књижница. Добри људи, који имају књига згодних за ратаре, поклонили су на 500 комада књига књижници, те ће ратари моћи посуђивати књиге и читати. Сретно, да Бог да! Нека се и у другим мјестима угледају народни људи на Карловљане. Излошба у Загребу. У мјесецу септембру (рујну) ове године приређује се у Загребу изложба стоке, живади (перади), пчела, мљекарских производа (путра масла, сира), вртларства и господарскихсправа(машина). Сваки, ко мисли, да има шта, што је вриједно слати на изложбу, треба на изложби узети учешћа. Пријавити се треба до краја априла (травња) ове године. Наш народ криво мисли о изложбама. Тежаци говоре да су изложбе зато, да се види, хоће ли се моћи ударити већи порез. А то је лудо мишљење. На изложбама, они, чије су ствари најбоље, добивају награде, онда се о њима пише, прочује се доброта њихове робе, те људи од њих купују те се зато још већма старају, да им роба (стока, жито и друго) буде још биља. Од тога онда имају користи и они и и други. Онда се на изложби види која је грана народног рада заостала, па се држава стара, да и она томе помогне, да се тај назадак уклони. Људи који дођу на изложбу видјеће свакојаких ствари, виде како други имају добру робу, чују зашто је то, па се трсе, да и они у будуће имају тако добру робу. Ето зашто се изложбе приређују по читавом свијету. Долазе на њих и странци из других земаља, некад више него домаћи, а на њих барем не мо жемо ударити пореза.