Српско коло

Стр. 2.

Српско коло

Год. IV

даковић, Светозар Прибићевић и Грчић; Врод н/С.: д-р Никола Ђурђевић, Александар Богдановић; Гуња: крчмар Томић; Еореница: Стеван Калембер, Јован Тишма(!); Рума: д-р Милан Стојаковић (!), д-р Жарко Миладиновић; Шид: трговац Ђорђе Медаковић, д-р Емил Костић; д-р Јован Стајић и Симоновић; Вуковар: Шандор Перемац, Раде Пауновић и Душан Цекић(!)". Затим надовезује, да су поузданици д-р Франко Поточњак, који „без властитих средстава нападно много путује", и сви они, који се друже и стоје с њиме у вези, надаље ,,Привредник", „Сриско Коло и и „Сриске земљорадничке задруге", па наређује, да се сви ови имају држати под трајном иаском и о свему Чаврак одмах извјештавати. Одређује даље, да се пази на писма овијех људи и да се на поштама лове писма, која пишу поменути људи „особама живућим или пребивајућим изван подручја краљевине Хрватске и Славоније". Те особе јесу: Ријека: Фран Супило и Милан Тасовац (уредн. „М оуо § ЈЈбЈа"); Обровац: Стево Десница; Син>: Бруно Трипало (син градоначелника), д-р Маци, д-р Поточњак; Сиљет: д-р Смодлака; МетковиЛ: Анте Гапари; Дубровник: д-р Димитријевић и Кобасица (уредници „Српске Ријечи"); за тим босански шданици: Кочић (један од главних агитатора); парох Трифковић, Никола Кашиковић (уредник „Српске Виле") и Шериф Арнаутовић; напокон сршки иоданици: д-р Говедарица и Рибникар (потоњи власник „Политике" у Београду), дрвотршци Трифковић и Гр. Бродац и Рајко Матковић у Свињаревцу. Као безусловну дужност налаже Чаврак на крају окружнице вел. жупанима, да сву своју пажњу скрену на те људе и на покрет и агитације, које се појављују. Лоше слуге горег господара одмах су се нашле и на послу. Тако огулински поджупан. Вомачка јавља 26. априла 1906. подручним кот. областима, да „Покреташи" (хрватска напредна странка) спремају 1. маја о. г. немире у земљи, па да се предузму све мјере опрезности. Још је грђи „јунак" вел. жупан загребачки Фодроци. К њему долази начелник опћине у Меченчанима, Ђуђа Лазић, оптужује Стојана Ребића, сатника у миру, Павла Драгића пароха у Блињи и Владимира Зеца, учитеља у Меченчанима, да устају против народне странке, да спремају народ на отпор и пријете да ће они који буду гласали за владина кандидата бити поубијани. „Чувени" Ђуђа Лазић додаје, да слути и сумња, да и Ребић и Зец „стоје у свезама с оним гибањем, које се од неког времена већ

опажа и којем је сврха побуњење запосједнутих земаља". Тражи, да се учитељ Зец одмах премјести. Кот. управитељ ДурбешиЛ у Костајници јавља Фодроцију, да је учитеља Зеца, шумара Ђурића и сатника Ребића ставио под редарствени надзор. Све ове ствари изнио је „Нови Србобран" У броју 118. од 27. маја. Кад је то објављено у јавности, свијетје остао запањен од чуда, шта све једна зликовачка душа може да замисли у намјери, да то и изведе. Чаврак је спремао, да све ове људе стрпа у тамницу, да их оптужи због велеиздаје, а казнени закон одређује за велеиздају смрт или у најмању руку доживотну тамницу. Спремао је Чаврак зло људима, али му ово неће проћи олако. Сабор ће, а и суд, имати да каже своју оваком зликовцу. Ропство Јанковића Стојана. Кадно Турци котар поробише, Поараше дворе Јанковића, Заробише Смиљанић-Илију, Заробише Јанковић-Стојана; У Илије млада оста љуба, Млада љуба од петнаест дана; У Стојана млађа оста љуба, Млађа љуба од недеље дана; У Стамбол и одведоше Турци, Поклонише цару честитоме. Тамо били за девет година И десете за седам месеци, Тамо и је царе потурчио, Код себе им дворе саградио. Ал' беседи Смиљанић Илија: „Ој Стојане, да мој мили брате! „Сутра јесТе петак Турски светац, „Цар ће отић' с Турцима у шетњу, „А царица с булама у шетњу; „Већ ти кради кључе од ризница, „Ја ћу красти кључе од арова, „Пак да пуста блага награбимо, „Да узмемо два добра коњица, „Да бежимо у Котаре равне, „Да гледамо робље неробљено, „Да љубимо лице нељубљено". И ту су се браћа послушала. Кад освану петак Турски светац, Оде царе с Турцима у шетњу, А царица с булама у шетњу; Стојан краде кључе од ризница, А Илија кључе од арова, Награбише небројена блага, Па узеше два добра коњица, Побегоше у Котаре равне. Кад су били близу до Котара, Ал' говори Јанковић Стојане: