Српско коло

Г@д. IV.

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

како — тобож' према болести, на руци, испод језика, на челу, на слепом оку итд., и на разне начине: „на чарак", нештером или бацкалицом (ланцетом), перорезом или баш и простим ножићем. И то им је правило, да крв не штеде, јер сељак баш то тражи, а гледају, да цео посао удесе тако, како ће се о томе дуго причати. С тога навалице добаце безазлену сељаку коју необичну реч о изгледу саме крви, а он онда још на то довезује, те свакоме прича, како је била „црна као зифт", „модра као чивит", „густа као катран", „водњикава као сурутка", „пенушава", „загорела", „љута" и т. д. Тек кад се сељак увери, да је доста „тог чуда" од њега отишло, учини му се лакше, смири се за неко кратко време, да у брзо и опет берберу под нож дође. То иде непрестано — тако, да има наших сељака, који за једну годину и 2 и 3 пута крв пуштају, а већ оних, који то чине сваке године, има врло много. Да је тај начин лечења по здравље шкодљив, а гдекада баш и по живот опасан, рећи ће вам сваки, који иоле зна, шта је права задаћа крви у телу. Та она је управо најдрагоценији сок тела — онај сок, који га храни и који му живот подржава, и свака кап њена носи собом материјал, из којега се оно снажи и занавља. Чим од ње што изгубимо, изгубили смо од своје снаге и издржљивости, па морамо ослабити. Бледи, троми и невољни једва се вучемо, а често се и преснећујемо; — па после ма шта радили, дуго траје, док се иза таког губитка и опет опоравимо. Гдекада нам је од крволиптења и живот у опасности. Тако н. пр. опасност по живот прети и јаком, здравом новорођеном детету већ кад изгуби 100 гр. (пола чаше) крви; детету после прве године, кад изгуби 250 гр. (повелику чашу), а одраслу, кад изгуби 1000 гр. (1 литар). Па кад тако од крволиптења страда здраво тело, како је онда слабуњаву, болешљиву или баш озбиљно оболелу, око му се крв немилице пролије. А у томе баш и јесте опасност од тог немилостивог крвопролића нашега народа. Он и не пита много, сме ли и може ли то чинити. Слабуњаво, бледо, шкрофуљаво чељаде, коме би разуман лекар — да му је икако могућно још крви силом налио и додао, пушта и оно мало тог животворног сока, да што пре изнемогне и сврши... „Малокрвна" женскиња, која баш због „малокрвности" и има зујање ушију, лупање срца и „заптивање" у прсима иде још под нож берберу, да јој — тако рећи — и последњу кап исцели... Јектичав болесник, који крв и пљује и бљује, и коме би сваки савестан лекар строго наредио, да нипошто и не говори, а камо ли да се миче и креће, иде дан

хода или јахања, да још од оног остатка крви оточи, и ако му је већ и онако душа у носу... Жену, од које крв у млазевима и „пласама" толико одилази, да се већ једва држи, воде берберу, да још и оно мало преостале крви, која је у животу држи, изгуби*... Таких и сличних случајева има небројено, и само лекари знају, колико тај обичај наше најплодније снаге сатре. Ако још узмемо у рачун, да се често дешавају случајеви, где се невештином, незнањем или непажњом бербера чељаде при пуштању крви нечистим инструментима или завојима зарази**, или где се тако површно привије, да му завој у брзо попусти и крв из повређене жиле наново тргне: онда можемо, ласно пресудити, колико несреће задеси сељака и с те стране. Колико је тај неразложан обичај био одомаћен у нашем народу, и колико му је огромне штете наносио, види се већ по томе, што су најпосле државне власти биле принуђене, да се у то умешају и том злу на пут стану. Издале су нарочите наредбе, по којима ни један берберин не сме пуштати крв ни здравом ни болесном чељадету, док за то не добије нарочиту дозволу од лекара. Тек пошто „болесника" лекар прегледа и берберину с нарочитом упутницом упути, сме се овај тога посла примити. Као што се могло у напред знати, да је мера донекле помагала, али се међу сељацима та навика ипак одржала, па се још и данас држи. Свако пролеће јави се и данас лекарима велики број сељака и тражи упутнице берберима, да сме „крв пуштати*". По себи се разуме, да лекари таке дозволе издају само у врло ретким, доиста потребним случајевима, али сељаци и поред тога нађу пута и начина, да до услужна бербера доспу — нарочито где су власти мало лабавије... И то ће тако ићи све дотле, док или власти те наредбе не почну озбиљно вршити и преступнике осетно кажњавати, или док сами сељаци не дођу до уверења да тим неупутним обичајем себе и своје здравље страхотно затиру. А да једном до тога дође, ваљало би, да се око тога заузму сви просвећенији елементи у народу, те да му сваком приликом живо и убедљиво износе пред очи, колико се он тим несмисленим крвопролићем уназадује. Боље је да чува тај драгоцени еок за оне свете дане, кад отаџбина буде затражила, да за њу крв пролије. Д-р М. Ј. Б. „Здравље".

* Покојни д-р Лаза Димитријевић прич.:о ми је, да је тако једна жена 3 дана после пуштања крви у смедеревској болници умрла. ** Нарочито се заразе црвеним ветром.

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и нитају овај лист.