Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО

КОЛО

Год. VIII

да добро једнога зависи од добра другога, да смо једна душа. По томе почели смо да и скупно радимо, па како прво рече, и ако нијесмо постигли све што нам треба, сав наш скупни српски рад поставили смо на један сигуран темељ. Корист тога јединственог рада сви осјећамо већ сада. Само је већ то за сада доста, што се је у српском народу пробудио мар за српске ствари. Да има мара за српске ствари види се и у томе, што ћемо данас и у посљедњем засеоку наћи по више Срба ратара, да претплаћују држе и читају „Српско Коло". Размислимо мало! За вријеме звјерске хајке на српски народ, када нам је плаћеничка банда црнила и нападала све што је српско и Србину најдраже, када је кроз ту банду доспјело 54 човјека у затвор, од којих је један и душу своју испустио у сужањству, када их је непријатељ српски хтио све да повјеша, би ли наш народ могао, и ако отрован од жучи на неправде што му се чине, остати миран, да није био толико свјестан, да је тај сав душманеки рад — голо изазивање. А да није било те свијести у српског народа, да се је дао изазвати као они неупућени јадници у Сјеничаку, гдје је, нузгред буди речено, истражни судац био исти, као и на велеиздајничком процесу, Мирко Кошутић, шта би било од српског народа? Што би било од она преостала 53 паћеника у загребачкој тавници, којима би били још и ту буну у зло уписали? Сада када смо те тешке дане преживјели, ред је да на томе чврсто положеном темељу градимо даље своју будућност. Освједочили смо се, да се немамо на кога ослонити него сами на се. Видјели смо, да туђин иде само за тим, да се с нами окористи, да нас употријеби у своју корист. Па да је томе нашем душманину пошло за руком да нас утуче и крви наше напије се, у очи рекао би нам, да смо ми себи сами криви. Јест, и били би сами криви! Само људи који нијесу сами себи свјесни, људи неупућени слегли би раменима и прошаптали: е то је судбина! Кад људе паметне снађе било каково добро или зло, они знаду да је то дјело људско, па дошло то од кога другога извана, или погрешним радом и рачуном учинили сами себи, за њих судбине нема. Сад кад знамо, да смо ми сами за своје добро и зло одговорни, пређимо на ствар, да видимо шта нам фали? Фали нам више просвјете. Ми данас знамо, да сав напредак што га око себе видимо, жељезни добар плуг, гвоздена брана, вршећа машина, жељезница, брзојав, све да је то створио човјек. Знамо да је за та стварања требало времена и да човјек није стао на томе, него да ствара све

даље и даље, да себи живот учини удобнијим и лакшим. Пут којим то ствара зове се знање. Знање се стиче жилавим радом, ако се о свему што нас у животу срета размишља, ако о свему што не знамо пропитујемо. Али знамо да наше мишљење може бити и погрешно, и да немамо увијек кога при руци да приупитамо о свима предметима ради којих би рада разјашњења. Најбржи пут да све сазнамо јест књига. Књига је дакле оруђе којим се стиче просвјета. Да се књига разумије треба писмености. А да се упитамо, колико је код нас писмених? Колико опет надриписмених, који тек да се потписати умију! Који су истина знали читати и писати, умију можда и данас по нешто, али држећи писмо беспослицом, мисле да им је њихов ограничени ум и плитко сваћање своје околице довољно. Па кад још ти надримудраци не би залуђивали неуког свијета и боже помози — али на жалост такови се својим лупетањем натуре неуком свијету за туторе, па као такови доспију у опћинска вијећа, црквене опћине, имовне опћине и свуда, гдје се чује њихов мешетарски глас у мјесто преве народне воље. Колико нас је зла са такових народних одабраника већ снашло? Колико смо ми Срби заостали, што су нам баш овакови надримудраци, тобожњи заступници народне воље у напретку кочили? Па размислимо о томе дубље! Не само потребно нам је да читамо, него о свему читаном да размишљамо, да се о том разговарамо, па по томе како смо читали да радимо и живимо. Таковим начином читања каже се сам себе васпитати. То нама Србима понајвише фали и тога треба живо да се примимо. Српски народ, док је било потребно, мачем у руци на љутом мегдану био је први. Своје српске јунаке и данас у пјесми слави — а сјећа се и на клетву цара Лазе клетом издајици. Данас више не одлучује мач и пушка, не царује снага јуначка већ ум. Ум се не храни празним доскочицама и даштањем на прелу, него озбиљним радом, читањем и мисли. Па како је Србин некада у боју био први, тако би требао и памећу, да надјача све око себе. Више је начина, како да дођемо до лијепе књиге и читања, како да проширимо и заволимо писменост. Међу инима и народне новине, за нас данас „Српско Коло". Према нашој заосталости лијеп је број претплатника „Српског Кола", али то није доста. Да има више претплатника било би и „Српско Коло" веће. Онај који га сада има и чита, добивао би „Српским Колом" више душевне хране, а у краћем времену упутио се у све, што је као Србину послије Оченаша најнужније да зна. Кад би било више претплатника, било би више свјесних и