Српско коло

Год. *Л1.

СРГ1СКО КОЛО

Стр. 7.

Докле још није било човјека на свијету, ишли су по земљи светитељи и анђели и разгледали, како је гдје. Једном тако путоваху један светитељ и анђео, па крај пута видјеше крушку, а на грани стоји јој тица, лијепа, шарена, китњаста, да се је не можеш нагледати, а доље под крушком липсало штене и уцрвало се, па, бива, гамиже у њему црв ево овако (показује прстима). Она тица слети с гране и кљуј и гутај оне црвове. — Ох Боже! — рећи ће анђео — велико је давање твоје; даваш што хоћеш да даш; али што даде ово? Да овака лијепа, овака китњаста тица кљује, бива, ови гад? — А чудно литије? — упитаће светитељ. — Како ми не би било чудно ? — одговори анђео? — Не чудисе! Доћи ће хаир-земан (сретно вријеме), када ће изаћи човјек на земљу. Биће у људи и богаташа, и већила (пуномоћника), и мудира и забита (старјешина за одржавање реда), и мувтија (поглавица мухамеданске вјере), и хоџа, и биће их и лијепих, и китњастих, шарених, исто таких као та тица што је, па оиет Ие кљувати сиротинску муку. Пођу даље. а то крај пута гори велика ватра. Код ватре су три тенџере (котла) напоредо, двије с крајева пуне, а једна међу њима у сриједи празна. Из оних двију крајњих избија кључ и прескаче из једне у другу, преко оне празне у сриједи. Она, кукавица, пишти од велике жеге, а ни кап не ће у њу да пане. — Ох, Боже — рећи ће анђео — велико је давање. твоје; даваш што хоћеш да даш; ама што даде ово, да се из пуна у пуно прељева, а у празно неће ни да кане? — Не чуди се — рећи ће му светитељ — кад изађе човјек на свијет, биће људи богатих, а биће и сиромаха; богат ће богата преко сиромаха звати на гозбе и зијафете (части), на сиромаха неће ни погледати ни један, а жудјеће и сиромахова душа да се развесели кано и богати.... Пођоше даље. А то испред њих побјеже кучка, скотна, па се једва креташе великим трбухом. Али гле! Штенци пролајаше мајци у у утроби! — Ух, Боже — повика анђео — велико је давање твоје; даваш што хоћеш да даш. Него рашта даде ово чудо, да штенци пролају мајци у утроби? — Зар ти је то толико чудно? — упитаће светитељ. — Како ми не би било чудно — одговори анђео —тому се никад не бих надао. — Не чуди се — вели му светитељ по хаир-земану настаће хаирсуз-земан (несретно доба); кад ће се све обрнути како не ваља.

Тада ће дјеца говорити оцу и мајци: Шутите, ви ништа не внате! — И то је вријеме у нас, у Турској, већ настало — заврши Нув-ага, осмијехнувши се — а како је у вас, ви ћете знати боље рече он и погледа по нама очима које питају.

Народно здравље, „Чувени травар" (истинити догађај у Црној Гори). Бејаше неки Ђуро Шћепанов из Белопавлића, човек сиромашан и са великом породицом, па пошто се не имађаше чега доватити да заради кору хлеба, оде код некога Пеја бистра и досетљива човека — за савет. Кад га је упитао, шта да ради и како да исхрани своју велику, сиромашну фамилију дуго је чекао за одговор. — Отиди, набери сваке траве, па пођи по селу и кажи да знаш видати од сваке болести на белом свету. Не знам што би друго на ову злу годину; опробај-де то. Сирома га Ђуро послуша. Прво лечење добро му прође. Неколико пута узастопце би сретне руке: што довати диже се као од мајке рођено! И пуче глас о његовој вештини на четири банде равних Белопавлића. И чуда се нечувена приповедаху о сили траве његове. Разболи се онај сељак што га је изучио за „доктора". Искочи му некаква велика гука на грлу, и свако мишљаше не може никако остати. Неколико је „вештака" долазило му, али никакве вајде! Замоле га сељани да му зовну Ђура Шћепанова. „Ако ти он не поможе, неће нико" — збораху му. Пејо се противио али најпосле пристаде. Одоше по Ђуру. Кад му казаше код кога га зову, промуца нешто, изговараше се да не може доћи, али најпосле се крене. Кућа беше пуна-пунана света. А кад Ђуро бану, све се стиша.... Нико ни у нос. — Е, сад сви да изађете пред кућу! нареди тио Ђуро засукујући рукаве и нешто мрмљајући. У кући оста сам Ђуро с Пејом. Здравише се и Пејо настави: — Вере ти, Ђуро! знаш ли што више но кад си код мене доходио онда? — Не ја, та ме пушка не убила! — Ударише обојица у смех, и — Пеју пуче гука те гној покуља из ње. Одма му би лакше. Свет навали у кућу, и чуђењу не беше краја. А моћ Ђуриних трава још се више рашири. Бабе га са страхом узимаху у грешна уста, и љубљаху стопе његове....