Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

касно. — Зато брате претплати се на „Српско Коло" и читај га помно. Из њега ћеш научити да мислиш својом главом и да се не даш варати од горега од себе. — Увјерићеш се, да има господе, која добро мисле и желе свому народу, па више нећеш рећи „невјеруј капуту", него не вјеруј ономе, ко те хоће да испумпа у своју корист. Знаћеш распознавати пријатеља рд непријатеља, — је.

Из шумског закона, Надлежне области код шумских штета. Један ратар пита нас ово: Које областпа суде код шумских штепга. Ова је ствар важна за све ратаре, па нећемо упутити питача у одговорима, него ћемо написати о томе чланчић. Кад неко почини штету у шуми, онда он мора и накнадити почињену штету и бити кажњен за прекршај закона, који то забрањује. Ако овлаштеник имовне опћине почини штету у шуми своје имовне опћине, или ако почини штету макар и у шуми, у којој није овлаштеник, али је штета мала (дрвље тање од 10 центиметара, сухарци, гране итд.) онда му суди политичка област ради шумског квара. У сваком другом случају суди му казнени суд, ради прекршаја или злочинства крађе. Уз осуду, којом осуђују на казну, имају право изрећи и осупу о накнади штете. Кад суд казнени или политичка област не могу, због ма чега, осудити штеточињу на казну, онда га не могу осудити ни на накнаду штете, него ствар иде пред обични, редовити грађански суд, који ће судити о самој накнади штете. Да наведемо примјер: Ја сам Починио штету, рецимо у септембру 1909., а мене тужи моја имовна опћина у мјесецу мају ове, 1910. године. Котарска област одбиће тужбу сасвим, не може ме осудити на казну, па не може ни на накнаду штете, него ће упутити имовну опћину, да ме тужи обичном грађанском суду ради саме накнаде штете. Не може ме судити на казну зато, што је прошло 6 мјесеци, откад сам починио штету, а нисам био пријављен, што је наступила тако звана застара. Или други примјер: Моје дијете, старо испод 14 година, почини штету, пусти благо у шуму. Дијете испод 14 година не може котарска област судити на казну, па не може ни на накнаду штете. Не може ни мене, оца, ако нисам дијете наговорио на то. А то је тешко доказати. Зато ће кот. област одбити пријаву и упутити пријавитеља, нека тужи мене, оца, редовном грађанском суду ради накнаде саме

штете, јер отац мора накнадити штету коју почине дјеца ради његове непажње. Неваљалој дјеци не смијем дати да чувају стоку. Или морам пазити, да не почине штете. Накнада шумске штете за умрлог штеточињу. Други ратар пита: Мора ли се плаћати шумска штета коју је починио неко, док је био жив, а сад је умро. На то ћемо одговорити с неколико ријечи, које вадимо из наредбе кр. земаљске владе од 10. децембра 1886. број 49762: „Обвеза накнадити шумску штету није основана на чисто особним одношајима починитеља штете, те се смрћу његовом не укида. Она је по §§-има 531., 548. и 1137. опћег грађанског законика здружена с имовином починитеља штете, те прелази (с имовином) и на његове насљеднике." Дакле, ако је казнена, сад било политичка област, било казнени суд, већ за живота починитеља штете осудио га правомоћно, онда се од насљедника може одмах утјерати досуђена отштета. Ако починитељ није био осуђен за живота од казнене области, политичке или судбене, онда му оне не могу судити, кад умре. Јер мртву се човјеку не може казна одређивати. А, рекли смо, кад не могу казнене области судити на казну, нису власне судити ни на накнаду штете. У томе случају јјмораће оштећени власник шуме тражити код редовитог грађанског суда од насљедника, да они накнаде штету, коју је починио оставитељ. Мислимо, да ће ово бити доста разумљиво за сваког ратара. б.

Најстарија прошлост Руса. У то старије доба нису Руси живјели у једној уређеној држави. Много је времена про* текло, док је створена велика и јака руска држава. Свако племе руско живјело је као у некој својој државици слободно, без икакве бриге и обзира на друга руска племена. Свако племе имало је свој град главни (да богме, мален у оно доба и сиромашан), свога кнеза и своју народну скупштину. Народ је у скупштини сам вршио велику власт, а власт кнеза била је врло малена, врло ограничена. Тако је било и код других Словена. Сви слободни људи имали су право гласа у скупштинама и то подједнако, били то ратари, били то трговци или кнежеви људи (бољари, дворјани).