Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО коло

Год. VIII.

Прасну сила громовита Урнебесно до облака, Нема више триста друга, Али нема ни Турака. После с' дигла Ђеле-Кула: То су главе српских тића, И међ' њима скупа глава Сокола нам Синђелића. Није ветар туд' што пири, Већ дух њихов туда дише, Ту с' борило после много, Бориће се још и више. Застанимо сада мало Пред споменцем ових тића: Удахнувши напојмо се Духом дична Синђелића! * * * Па шта даље? — Казуј певче Питате ме са свих страна. Ова шсма тужна, славна Иије јогите доиевана. •ј- Змај Јован Јовановић. Народ и власти. I. Наш народ тужи се много на власти. И то широм цијеле Хрватске и Славоније. И Сријемац као и Личанин, и Славонац као и Бановац. Већ то би било доста, да свако види, како нешто мора бити рђаво у тој државној управи. Јер цио народ, без разлике вјере и имена не би се тужио, да је све у реду у земљи. Нађу се појединци људи, којима никад није право, па да им чиниш све по вољи. Увијек они Нађу да нечему приговоре. Али то су појединци. Но такав није сав народ. И кад се он сав тужи, онда и има нечега за тужење. Добили смо ових дана писмо од једног ратара у Сријему, у ком нам и ово пише: „Мило ми је кад сам прочитао број 26. „Српског Кола" а у њему и то, како нам је порастао број гласача за избирање наших заступника за земаљски сабор. Али мала нам је опет вајда, кад смо притиснути од бележника. Ако је у свакој општини такав као код нас, онда зло. Он тражи силом увек да мора гласач сваки гласати онамо, куд је његова воља, и ко не ће с њим, тај се мора селити из села. Мене је звао да гласам с њим. Ја нисам хтео. Он ми се после светио, гдегод је могао, и није само мени, има нас пуно. Мора се сваки раселити, који не ће савити врат под његову руку. То није никада било, нити мислим да мора сваки гласач гласати за његова кандидата, Шта сам

онда жив на свету, кад ја не смем гласати за онога човека, који би ме посигурно штитио и сав свој народ..." Из другог мјеста у Сријему добили смо писмо, у ком се тужи један ратар, како у ствари њихове земљишне заједнице не могу ни од кога добити савјета, па вели: „Власти су нам јако лабаве, па не ће народ ни да упуте, шта да ради. Жалили смо се на све стране, па за бадава". Из Славоније пише нам један ратар, како државна шумарија забрањује за сав народ жировину по шуми. Али 1905. 1908. и 1909. године пушта да се слободно свиње шумарског особља жире по шуми, док остали народ не смије ни за новац ни прићи са свињама шуми. Не би им жао било, кад би се са сваким једнако поступало, али кад се једнима допушта, а другима забрањује, онда у човјеку крв ускипи. Један ратар писао нам је, како га је опћ. поглаварство затворило у затвор „хват дугачак, 4 шува широк, шсут кукурувима у клишвима. Ту сам издржао два дана. Трећи дан доведе синовац лечника, те ме прегледа. Метне ми град под десну руку, па сат из џепа извади, за три минута било је 40 гради. Добио сам јаки катар, те ме лечник из затвора испусти". Други опет ратар тужи нам се, како имаду наопака биљежника. Једаред им није хтио потписати пасоша за стоку. — Не дам, поцркајте. Ја сам ваш Бог, тако сам судио и не дам, јер мени нико не суди, јер се никога не бојим викао је бијесни чиновник, а јадни народ се згледао. Све притужбе код кот. области нису користиле. Неки дан смо читали у „Србобрану", како су једном ратару у Банији, Стеви Торбици, заплијенили благо за шумску штету, ма да је показао потврду од шумарије, да је све платио. И кад се бранио од напасти, хтјели га убити. Из Бебрине код Брода јавили су нам, да је начелник затворио на 4 дана неке Србе раратаре, јер су радили у пољу нп католички празник, као да има закона, који то забрањује. И тако даље, и тако даље. Имаде тога сијасет. Ми смо преплављени народним притужбама. А колико и колико тога се и не Јавља. Народ се већ научио на неправде, то му је нешто обично, а о обичном се и не говори и не пише. Неправде ни закона, браћо — тако се говори с краја на крај ове земље, говори се, уздише се и глава се сагиба земљи. Откуд је то и шта да радимо, па да боље буде. А.