Српско коло
2.
СрпСко
коло
Гол. VIII.
Русија. Ослобођена Русија за Јовакових нашљедника до великог метежа (од 1505. до 1605). Јован Грозни убио је, како смо већ чули, свог сина Јована, Кад Је умро, ост-ла су иза њега два сина: Теодор и Димитрије. На пријесто сио је Теодор. Био је то човјек добродушан, кротак као јање и слабоуман. Државним пословима није се бавио. Устајао је у четири сата, тада му је дошао духовник с иконом свеца тога дана и светом водом и читао молитве, а с њим и цар. По том је ишао к царици која је живјела засебно, и с њом заједно на јутрење. По јутрењу је примао оне који су му долазили по чему, особито калуђере. У девет сати ишао је на службу божју, у Једанаест би ручао, иза ручка је спавао, па ишао на вечерњу. Иза вечерње забављао се до ноћи: пјевали су му пјесме, причали приповијетке, комедијаши играли разне игре, Честоје цар сам ишао звонити у цркву, јер је уживао у звуку звона. Полазио је и света мјеста и то и пјешице, обдаривао Је сиротињу. Народ га је волио ради његове доброћудности. Руски народ у опће гледао је у слабоумним људима безгрешне и „блажене" људе. Такав је владар царевао у Русији од 1584 до 1598 године. То јест није царевао него носио име царско. Владао је у истину његов шурјак, бољар по имену Борис Годунов. Когод је цару долазио по какву државном послу, цар га је одбијао и слао Годунову. Годунов био је човјек бистар, окретан и вјешт управник. Управљао је државом добро. Нису се испуниле наде околних држава, да ће за слабог цара Теодора настати нереди у Русији, Русија ослабити и они је растргати. Власт је занијела ум Борису, пожелио је да сам постане цар и стога преко купљених убојица отпреми на онај свијет Теодорова младог брата Димитрија, дјечака још, који је требао наслиједити Теодора, јер он није имао дјеце. Кад је убио Димитрија, био је тврдо увјерен да ће бити изабран за цара као шурЈак бившег цара. Тако је и било. Кад је Теодор умро, 1598. год. бољари изаберу за цара Бориса, који је царевао до 1605. године. Испрва Је Борис благо и добро владао. Али у то се стадоше кроз народ проносити гласови, да убијце најмљене нису убиле Димитрија, ван дјечака њему слична. Правог Димитрија да су сакрили пријатељи у неки манастир. Тада се Борис почео бојати, да се не би дигла буна против њега и стао је прогонити све оне бољаре на које би и мало посумњао, да му о злу раде. Стога га узеше мрзити бољари, а ратари су га замрзили, што је из њих слободних људи начинио кметове, заробио их,
само да се улаже племићима. Тако и Борис није дуго уживао мира, зло дјело није му донијело среће. 1605. године појави се неки човјек непознат, сличан по вањштини убијеном царевићу Димитрију, и прогласи се за царевића Димитрија. Био је то, како се вели, калуђер из манастира Чудова, по имену Григорије (Гришка) Отрјепев. Кад је од неког чуо, да је налик на покојног царевића, он побјегне из манастира у Пољску. У Пољској се прикаже као руски царевић и замоли помоћ од Пољака. Пољаци су мрзили Русе ма да су Словени као и Руси и бојали се Русије, која је све више јачала. Уз то су Руси православни, Пољаци католици, а у оно доба гледало се на вјеру много више него ли сад. Стога Пољаци једва дочекају, да направе неред у руској држави те даду помоћ Лажидимитрију, да провали у Русију и дигне буну. Димитрије то и учини, а многи бољари и народ пристану уз њега. У томе умре Борис ненадано. Народ је то сматрао казном божјом, а у Русији настане страшни неред и метеж, који је трајао од 1605. до 1613. године, претворио Русију у пустош и погорелиште, утаманио стотине хиљада душа, унио биједу и невољу у народ, укратко, уназадио Русију за сто година. Прије него што пријеђемо на описивање тога грозног по Русе времена, проговорићемо неколико ријечи о народном и државном животу руском прије тога времена. б.
Српске народне девојачке песме из Србије. I. Која гора разговора нема? Романија разгомора нема. Прође Павле, па је разговара, И проведе коња маленога, А на њему брата рођенога, А на брату седамнаест рана. Питала га сестрица Јелица: „Ој, Бога ти, мој брате рођени, Одашта си рана допануо, Ил' од пушке, ил' од бритке сабље?" А он рањен њојзи одговара: „Ој Бога ми, сестрице Јелице, Нигде ране задобио нисам, Ни од пушке ни од бритке сабље. Већ сам рана јадан допануо, Моја сејо, јаде не видела, Од пустијех девојачких зуба. II. Рано војска под Београд пала, Рано пала, рано вечерала,