Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

Широм Српства и Словенства. Уз слику. У Србији излазе четврту годину већ новине за просвећивање српских ратара, сличне нашем „Срп. Колу" зову се „Народне Новине". Издаје их велики пријатељ ратарски Живојин Дачић. Новине су врло раширене у народу. Сада имаду близу четрдесет хиљада претплатника. Заузимају се за њих сви, и ратари, и господа, и држава и краљ. Држава је листу опростила поштарину, па се бадава поштом разашиље. Краљ сваке године даде листу прилог, у њега се онда, богме, угледају и други. Ратари шире лист у велико, јер су видели досад да им је најбољи пријатељ и саветник. Шире га сви ратари: од ратара посланика у сабору Србије, па до оног најнеугледнијег човека. У данашњем броју доносимо слику ратара Милуна Лукића, који је посланик у сабору у Србији и један од највећих пријатеља ратарског просвећивања, па онда и један од највећих пријатеља ратарског листа „Народне Новине". Ми његову слику доносимо зато, да покажемо онима неукима ратарима, који држе да је читање господска дангуба, како има и ратара, угледних и паметних, који цене знање и науку, па настоје на сваку руку, да ратар стекне што више знања и науке. Нека се на честитог ратара српског Милуна Лукића угледају и наши ратари. Са пута кроз народ. У почетку ове године написао сам у „Српском Колу" неколико чланака о том, како се Срби слабо множе нарочито у неким крајевима Славоније због тога, што многе Српкиње неће да рађају дјеце, него их саме на сваку руку у себи убијају. Дао сам тима чланцима натпис: Бројеви смрти, јер значи да ће се утрти наш

Ми.жун Лукић, ратар, посланик у скупштини (сабору) краљевине Србије.

народ, гдје се мало дјеце рађа, а умире много као обично. Моја туга, кад сам писао оно, била је тијем већа, што сам држао да српски сељак не увиђа још колико је то зло и гријех. Јер док је тако, дотле је мало користи од говора и преклињања. Догод народ сам не види да је о зло што се ради, дотле нема спомена поправку. Најприје човјек мора видјети да је нешто зло што чини, онда ће већ наћи пута и начина, да злу доскочи. Али кад сам прошао само летимице кроз Славонију, ја сам видио, да није све онако црно како сам мислио. Ја сам наиме опазио, да се у народу почела будити савјест; да српски ратар види већ куд води убијање дјеце и нерађање; да он то почиње држати за један гријех и злочинство; и да их има који се поносе што имају доста дјеце. Састао сам се с једним ратарем из парохије Српско-Капелске. Разговарали смо о свему и свачему. Али још прије разговора,јодмах како ми је казао своје име и презиме — „пред-

ставио се'

како то

господа веле — рекао ми Је поносито: — Познат сам по том што имам највише дјеце у селу. И почео ми човјек говорити о својој дјеци, о свомуживању у њима; о том како не страхује да ће остати самохран; како се не мора бринути за туђина слугу; како посао напредује и цвјета уз свог радена; како је тешки и смртни гријех и велико злочинство убијање порода свог;како рад ствара благостање, а гдје није доста руку, нема говора ни о раду, па ни о благу. Тужио ми се како је у њиховој парохији опао број Срба због слабог броја порода, многе наше

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.